Bojan Veličković, Novasađanin, MMA borac iz Srbije u Ameriku odlazi 2011. godine kako bi prestavljao Srbiju na takmičenju “Ring of Fire”. Nakon toga vraćao se još dva puta u Ameriku da bi 2013. godine ostao i aplicirao za profesionalnu sportsku vizu P1 koju dobija 2014. godine. Sada sve poznatiji mladi sportista na najlepši mogući način predstavlja svoj Novi Sad, ali i Srbiju.
Kada si otišao iz Srbije?
Iz Srbije sam prvi put otišao 2011. godine kako bi svoju zemlju predstavljao na takmičenju “Ring od Fire”, kao pobednik, odnosno osvajač Reality Show-a “Put ka vatrenom ringu”. To putovanje potrajalo je mesec dana jer sam i pripreme za takmičenje odradio na Floridi u čuvenoj akademiji za borilačke veštine “American Top Team”. Tom prilikom ostavrio sam kontakte koji su me odveli opet na isto mesto, kada sam se 2012. godine zadržao šest meseci kao “turista”, da bih 2013. godine došao i aplicirao za sportsku profesionalnu vizu P1, koju dobijam 2014. godine i od tada sam zvanično borac American Top Team-a, a i stanovnik floride.
Koliko misliš da ti je pobeda u rijalitiju “Put ka vatrenom ringu” donela popularnost i otvorila vrata, da li te ljudi po tome najviše poznaju?
Nažalost, mislim da se ovo nije dovoljno gledalo kod nas u Srbiji, nije se prikazivalo da kažem na popularnim televizijama, pa su ovo gledali samo ljudi koji zaista vole MMA sport, ali mi je svakako otvorilo vrata van granica naše zemlje, tako sam se i izborio za ovaj put u Ameriku koji i dan danas traje.
Da li je bilo teško navići se na novu sredinu?
Moj početak, predpostavljam kao i svaki drugi je bio izuzetno težak i naporan, u akademiju su dolazili borci sa raznih strana sveta pa sam stalno morao da se dokazujem kako bih bio zapažen od strane trenera i kako bih opravdao status talentovanog klinca iz Srbije, za koju je tada mogu slobodno reći tamo retko ko čuo.
Šta ti se dopada u novom gradu?
Moje trenutno mesto stanovanja je gradić Coconut Creek, koji je udaljen od Majamija par desetina kilometara i nekako mislim da svi na isto pomislimo odmah “South Beach” je ono što svakako ostavlja jak utisak na sve, plaža koja je stalno stalno dostupna je nešto zaista neverovatno. Ono što mi je jako lepo i važno kao studentu na Departmantu za geografiju, turizam i ugostiteljstbo je to da upoznajem razne kulture, kuhinje, jezike, ljude, imam dosta prilika da naučim o njima.
Kako provodiš slobodno vreme?
Slobodnog vremena tokom nedelje imam jako malo, imam naporne treninge, raspoređene gotovo čitav dan i veče je uglavnom rezervisano za mene, neku dobru knjigu, film.
Nedelja je dan kada sam slobodan i tada koristim priliku da uživam u čarima Floride, odem na plažu, vidim se sa društvom, ispričamo se i odemo uveče u bioskop.
Šta je ono što ti najviše budi nostalgiju i nedostaje iz Novog Sada?
Nostalgiju mi najviše budi jedan gospodin Đorđe Balašević, jedan od običaja mi je da nedeljom kada imam više vremena, pripremam ručak za mene i prijatelje pošto sam po struci kulinarski tehničar, a za vreme ručka bilo društvo domaće ili strano, pije se vino, sluša se Đole, koji u svojim pesmama pominje baš ono što mi nedostaje u “Gradu Heroja”, a to su tvrđava, centar našeg leppog grada, štrand, kulturni i dobri ljudi, lepe devojke i naravno “ona” …
Da li te stranci doživljavaju kao neprijatelja u ringu ili zapravo nije bitno odakle dolaziš?
U ovoj sveri sporta najmanje je bitno odakle dolaziš. U akademiji koju sam pomenuo dolaze momci i devojke sa svih strana sveta, profesionalci sa internacionalnim uspesima, tako da čak ni u ringu tamo me niko ne gleda kao neprijatelja.
Da li se pored sporta baviš još nečim?
Pošto sam pre Amerike bio student Prirodno-matematičkog fakulteta, smer gastronomija i ugostiteljstvo, pa sam iskoristio znanje i počeo da radim u jednom restoranu španske kuhinje kao konobar. Ne oduzima mi puno vremena od treninga, a ostajem u delatnosti kojom ću se jednom baviti kada ne budem u sportu, a pritom zaradim i džeparac.
Da li ti je teško da sve postigneš?
Lagao bih kada bih rekao da nije teško, ali zaista sam srećan što radim ono što volim, svakoga dana napredujem i to je svrha mog dolaska ovde daleko od porodice, prijatelja.
Ovo je mi ipak pomaže da sebi olakšam boravak i pobedim osećaj nostalgije koju osećam…
Od kada si tamo koliko često si dolazio u Novi Sad?
U Novi Sad sam dolazio samo jednom od 2013. godine i to prošlog leta. Iskreno se nadam da će mi obaveze dopustiti da i ove godine posetim svoju porodicu i sve te drage ljude koji mi nedostaju. Želeo bih i kada dođem da održim par seminara američki pristup MMA sportu i malo ga približim ljudima.
Imaš li možda neku poruku za kraj?
Želim da ti se zahvalim što si mi dala priliku da ovo podelim sa mojim sugrađanima, ujedno pozdrav za moj Novi Sad.
Autor: Ivana Knežević
