Lidija Ric – Rihter, trenutno profesionalno zaposlena kao Sekretar Crvenog krsta Vojvodine, a pre toga skoro 20 godina volonter i saradnik edukator Crvenog krsta u programima psihosocijalne podrške, brige o starima, kućne nege, kao i promocije humanih vrednosti. Psiholog po struci, niz godina provela je radeći u prosveti sa divnim ljudima koji su posvećeni vaspitanju i prosvećivanju novih generacija; bavila se korektivnim, edukativnim i savetodavnim radom sa ljudima, decom i porodicama. Supruga, majka dve ćerke, posvećena svim malim stvarima koje ispunjavaju život lepotom i čine ga bogatijim. Ljubitelj muzike, dobre knjige ili filma, kreativnog, stvaralačkog rada, fotografisanja… Opčinjena mirisom tek pokošene trave, sakupljanjem školjki i kamenčića na plaži… Ovako u jednom dahu mojna sagovornica opisuje sebe…
Kako biste opisali Vaš poziv?
Baviti se ovim pozivom je čast, privilegija i izazov. Imati mogućnost da vas u poslu vodi najhumanijih sedam vrednosnih principa koje je vreme isklesalo tako da budu primenljivi i univerzalni za ceo svet – to je čast. Privilegija je raditi sa ljudima profesionalcima, volonterima, i uopšte ljudima dobre volje koji funkcionišu umreženi u poslu prepoznavanja ljudskih potreba i izlaženju u susret tim potrebama koje su posledica socijalne, ekonomske deprivacije ili su prouzrokovane nekom nepogodom ili nesrećom. Pokušati organizovano, kontinuirano, adekvatno sprečiti ili ublažiti patnju ljudi, a pritom im omogućiti da zadrže osećaj dostojanstva – to je zaista izazov!
Možete li našim čitaocima detaljnije opisati koji u Vaši svakodnevni zadaci?
Kako je Crveni krst nezavisna organizacija koja funkcioniše po odredbama Statuta Međunarodnog pokreta Crvenog krsta, a čiji je rad na nacionalnom nivou definisan Zakonom o Crvenom krstu, on ima funkciju pomoćnog organa države u humanitarnoj oblasti. On u partnerstvu sa državom obavlja poverena javna ovlašćenja, kao i druge poslove od javnog interesa na svim nivoima organizovanosti. Samo kao primer možemo navesti neke od delatnosti i aktivnosti koje Crveni krst obavlja: obuku za prvu pomoć, motivisanje za dobrovoljno davalaštvo krvi, priprema za delovanje u nesrećama i delovanje u nesrećama, traženje nestalih lica i spajanje porodica koje su razdvojene usled oružanih sukoba ili drugih razloga, zdravstveno prosvećivanje, pomoć socijalno ugroženim kategorijama stanovništva – posebno kroz programe direktnog ublažavanja siromaštva, gde spadaju narodna kuhinja i podela paketa hrane i higijene, preventivni rad u cilju sprečavanja trgovine ljudima i dr.
Iz svega toga proističe da je naš primarni zadatak preuzimanje odgovornosti u zastupanju interesa ugroženog stanovništva i obezbeđivanje uslova za realizaciju svih programa i pokrenutih donatorskih akcija usmerenih na najosetljiviju kategoriju stanovništva. Sveobuhvatni zadatak koji se mora obaviti kroz sve aktivnosti kako u mom radu, tako i uopšte u radu Crvenog krsta Vojvodine a da bi se obezbedila profesionalna, stručna, efikasna i pouzdana veza između potreba korisnika pomoći, usluga i donatora jeste koordinisanje funkcionisanja 45 organizacija Crvenog krsta u Pokrajini sa radom nacionalnog društva i svih drugih struktura države i društva.
Kako izgleda Vaš radni dan?
Radni dan uvek započinjem sakupljanjem informacija o bilo kakvim iznenadnim promenama na republičkom tj. pokrajinskom nivou koje bi zahtevale hitnu, interventnu reakciju bilo kog vida. Ako su u pitanju nepogode ili bilo kakva vanredna situacija, naše dežurstvo je stalno, a reagovanje pravodobno, bez obzira na vikend ili na doba dana. Tako da i moj, i radni dan mojih saradnika traje onoliko koliko je potrebno i uvek zahteva visok stepen međusobne informisanosti, kao i sa organzacijama Crvenog krsta na teritoriji čitave Pokrajine i sa Crvenim krstom Srbije, da bi se mogli odrediti prioriteti u radu na dnevnom nivou u odnosu na planom predviđene aktivnosti i na one koje su diktirane vanrednim okolnostima.
Koliko je zapravo teško raditi u CK i šta Vam najteže ?
Tokom dugog niza godina rada i suočavanja sa različitim problemima i sudbinama ljudi, mnogo mi je pomogla struka psihologa da mogu izbalansirati emocije, empatiju i da, ma koliko to nekada teško bilo, ipak nastavim da vidim, razumem, osetim, i da nešto učinim. Teško je znati da ne možemo svakom pomoći ili bar ne na način kako bi to najbolje bilo, ali stajanje sa strane i nečinjenje je mnogo gore. Čovek uvek nauči nešto novo u tom susretu sa ljudima, njihovim teškoćama, snagom i izdržljivošću. I sam postaje jači.
Mislim da mi, bez obzira na to što Crveni krst ima utvrđene procedure i mrežu za reagovanje u vanrednim okolnostima, uvek najteže pada kada se te situacije dešavaju učestalo i da uvek postoji stradanje koje ne možemo sprečiti: mećave, poplave, izbeglištvo… U vanrednim okolnostima ne možemo se baviti prevencijom, razvojnim programima i edukacijama, nego nažalost samo evakuacijom, zbrinjavanjem i pružanjem nužne i najelementarnije pomoći. I uvek mi teško pada kada neki ljudi neumorno izgaraju na poslu i nema im zamene…
Obzirom na situacije sa kojima se susrećete, u čemu pronalazite motivaciju da nastavite sa radom i nikad ne odustanete?
Najveću motivaciju za rad mi je uvek davala dvosmernost u komunikaciji sa ljudima, pozitivna povratna informacija, zadovoljstvo i ispunjenost činjenicom da sam deo promena. Nečiji osmeh zadovoljstva, ponekad suza zahvalnosti, patnja u očima iako usta ništa ne govore… Sve to čoveka motiviše da ne odustane. A moja neiscrpna motivacija za rad podstaknuta je i željom da se mladi ljudi kroz programe Crvenog krsta motivišu i uče pravim životnim vrednostima i korišćenju slobodnog vremena na način koji ima svoju svrhovitost.
Pamtite li neki događaj sa terena koji nikada nećete zaboravti?
Pamtim ih mnogo. Da li je to bila žena koja je svojom smirenošću i podrškom najviše pomagala drugima, a kasnije se saznalo da je njena životna priča bila najpotresnija? Da li su to priče i suze žena iz poplavljenih područja koje su breme briga i tereta nerešivih problema i gubitaka nosile na svojim plećima, trudeći se da održe porodicu? Ili su to suze radosnice i smeh istih žena nakon rada u grupama samopomoći i psihosocijalne podrške? Ili je to ushićeni zagrljaj deteta na odmoru i oporavku na moru, koje saopštava
da je naučilo da pliva? Ili je to uplakana majka sa detetom na grudima dok ga doji a koju su na migrantskom putu razdvojili od muža koji je ostao sa druge strane granice? Ili … Zaista, ne znam koji događaj da izdvojim jer je svaki takav događaj uticao na mene ili druge i svojom upečatljivošću ostavio neizbrisiv trag.
Žena ste i to uspešna u svom poslu, da li nailazite na predrasude?
I u mojoj struci, a i u humanitarnim poslovima, mnogo je žena, tako da to ne budi neke posebne predrasude. Ili im, ako ih je i bilo, nisam pridavala značaj, pa ih zato nisam posebno primećivala. Mislim da opterećevanje predrasudama tera čoveka na povlačenje, a suočavanje sa njima ga tera da se bori protiv njih i da ih ruši.
Poruka za kraj našim sugrađanima…
Poruku ne bih uputila samo našim sugrađanima, nego ljudima uopšte.
Nemaština, razočarenja, društvene okolnosti – često nas dovedu do toga da idemo kroz život u uverenju da ne možemo ništa učiniti za nekoga, jer smo nekad pokušali, pa nismo uspeli. Nismo uspeli promeniti društvo, neke ljude, nismo načinili velike promene i odustajemo.
Neuspeh je samo deo učenja koji nas osnažuje a ne treba da nas obeshrabruje. Nikada ne smete odustati od borbe, od činjenja. Ne morate činiti velika dela. Najbolji deo života čoveka su baš ona bezimena, mala dela dobrote i ljubavi koje može svako od nas učiniti i time postati bolji čovek. Ali ako tome učimo i našu decu, a ona svoju, svako naše malo delo polako će menjati čovečanstvo a nas će sigurno učiniti boljim ljudima.
Autor: Ivana Knežević
