Meri Mišić jedina je umetnica u svetu koja se bavi trodimenzionalnim reljefnim slikama. Svoje radove slika ekserima, a inspiraciju pronalazi svuda, uticaje prima iz prirode, podsvesti, svaka slika je plod njene mašte i uglavnom ne postoji nikakav plan niti skica za njihov nastanak. Njen atelje postoji pet godina a u sklopu ateljea su izložbena i prodajna galerija. Do sada je imala nekoliko izložbi u Beogradu, Novom Sadu kao i u Francuskoj. Baviti se ovim poslom nije lako, pored materijala tu je i njen rad i čelična ruka jer neke slike sadrže i do 60.000 eksera. Obični ekseri postaju deo jedne lepe umetničke priče.
Kako ste došli na ideju da se bavite ovim poslom?
Išla sam u umetničku i muzičku školu. Nisam mogla da se iskažem zato što se tamo dosta slikalo i crtalo, a ja sam više volela nešto da stvaram rukama i da to bude nešto što možeš dotaći, tako da sam tek posle umetničke škole razmišljala šta bih i nikako mi nije dolazila inspiracija. Sasvim slučajno jednog dana na vikendici kod mog oca, dodavala sam mu eksere i u jednom momentu ekseri su počeli da “igraju” pred mojim očima i stvaraju neku sliku, to je trajalo nekoliko sekundi i tada je vizija počela. Pored toga deda mi je bio kovač, vreme sam provodila kod njega u radionici i tu sam zavolela miris gvožđa, verovatno je i to uticalo, volim muške materijale. Ekseri su od tada moja ljubav.
Koliko vremena Vam je potrebno za jednu reljefnu sliku i šta je nainteresantiji deo celog tog procesa?
Sve zavisi od dimenzije, manje slike pravim od pet do sedam dana a veće koje mogu da dostignu veličinu jednog metra, radim i po mesec, dva. Najveća slika koju sam napravila imala je 56.000 eksera. Kada počnem da radim jednostavno dobijem inspiraciju i kada krenem uživam u tome. Svaki deo volim od pripreme, ramova od drveta, odabira eksera pošto su različite dužine, zavisi kakve su im glave da bih mogla da stvorim reljefnost u slici.
Koja slika je zahtevala najviše pažnje i koliko materijala je bilo potrebno?
Najteža slika težila je 60 kilograma i upravo ona je imala u sebi 56.000 eksera. Bila je vrlo zahtevna, radila sam je dva meseca.
Šta Vas podstiče da stvarate?
Inspiraciju pronalazim svuda, šetnja kroz grad, izlasci, druženja ili kada sam u prirodi jednostavno imam viziju neke slike. Kada počnem da radim i kada sednem za moj sto tu postoji samo moja slika, totalno se isključim iz stvarnog sveta.
Gde ste izučili ovaj zanat s obzirom da ste jedna od retkih osoba na svetu koja se bavi reljefnom slikom?
Pošto sam kako se čini jedina osoba koja se bavi ovakvim slikama počela da ispitujem sve materijale, jednostavno sam sama to smislila, to je samo moja tehnika. Istraživala sam koje materijale ću da koristim za podlogu, koliko mi treba eksera. U početku je to bilo jako smešno, tražila sam malu količinu eksera, vremenom sam naučila kako da izaberem eksere i materijal.
Da li je skupo baviti se ovim poslom?
Kada završim sliku onda sledi bojenje sve zavisi, u svakom slučaju treba jako puno vremena za to. Treba dosta novca, stolar nije jeftin, ekseri su skupi, koristim jako puno boja, sprejeva, četkica, mnogo materijala je tu uloženo. Pored toga, tu je i moj rad svaki esker moram da udarim bar tri do pet puta najmanje, a zamislite kada dođete do 56.000 eksera, zaista treba dosta truda.
Ekseri su svakako više u muškom domenu, kakve su njihove reakcije na vaš posao?
Muškarci se uglavnom začude jer im više liči da ovaj posao radi muškarac, mada ja smatram koliko su slike jake, muške, ipak imaju i ženstvenu i suptilnu stranu u sebi. Uglavnom se ljudi prijatno iznenade i jako im se dopada.
Autor: Nataša Polarecki
