Strefilo se da se upoznajemo baš na rođus naše varoši, što ga utvrdiše još onomad dok je Carica i tim rubovima carstva drumove orala. Daleko bilo da ću se sade ovdi pozivati, na tu „nemecku“ stranu, ali da vam, kažem, nije ni da neću lamentirati nad jednom manirom, vaspitanjem i svemu tome a dobrome što je preteklo od ta doba a danas se pokušava zatreti.
Za Novi Sad se nekad tvrdilo da je grad sa merom. Grad trgovaca,lekara i advokata, i porodičnih vrednosti koje je lako odnegovati. Znalo se ko sa kim i ko ’di. Znalo se kome preko plota, kome na sokaku, a koga na kanabe u kur-salon primate. Nepripadanje našoj varoši i najezdu furešta i uncuta, Novosađani su najbolje uočavali, kada dođe vreme Poljoprivrednome sajmu, međ varošanima odmaćenom kao „veliki, stočni Sajam“. Čudne fizionomije, sitna stoka i neleteća perad, tada bi preplavile grad, izazivajući negodovanje kroz zube i zajedljive komentare međ njegovim stanovnicima zbog čudnih običaja i moda koje su nepripadajući unosili u mirnu i utabanu prtinu novosadskoga društvenog atara. Ovih godina i dana, Novi Sad izgleda kao da je stalno Sajam. I nemojte mi kas’ti –„Gabice, frau naša novosadska, preterivaš“. Jer, o’ma ću vas lako demantovati i to samo ovlašnim pregledom događanja koja su obeležila tek po koju neđeljicu pre i oko nas…
Taman kad smo mislili da preživesmo Prvu Divu, na Trgu što se neformalno traži da se dekretom ukine kao Trg Slobode, a nazove Udovičinim, od kade je Prva napravila „maskaradu“ po treći puta za dve godine svojim koncertima u varoši, pojavio se Rikač sa sve onim njinim što su „Svi za Novi Sad“ u graCkome parlamentu, i kaz’o da se i „Bog javi“, ali i sveta vodica poteče. U tipičnoj montanjarskoj, krš-golet i pokoja zmija maniri, on je vazbuđujući sve Srblje i kamenje nanovo, vaspostavljajuć slavu javnog preduzeća za vodosnabdevanje varošana, baš na crkveni praznik Bogojavljanja u sekularnoj zemljici, odlučio sa sve menadžmentom ovog preduzeća da ispred direktorove kancelarije, osvešta buriće sa vodom, a potom u „besedi“ istakne da je ovim simboličnim činom blagoslov prenesen i na vodu koja teče brojnim novosadskim česmama, kupatilima, klozetima i ostalome što pripada sanitarnom čvoru. Takva ’teligencija nije ostala neprimećena kako u zemlji, tako i u inostranstvu, te su varošani počeli da flaširaju svetu vodicu i prodaju je po internetu, a ovo delo Rikačkog genija i njegovih „svih za Novi Sad“ nije ostalo neprimećeno ni sa one strane bare jer je „Daily mirror“ ovakva šta video dovoljnom zanimljivim da ga turi u štampano izdanje u rubrici- „dokaz da budale dišu planetom“.
Inače, kako čujem baš je veselo međ tim „svima za Novi Sad“. Njin „starešina“, da se izrazim po pravoslavnoj tradiciji i u duhu „frogs & grandmama’s“, jer starešina je baš iz te Vučije političke kožure „ispanuo“, veseli se i lumpuje za sve novce u onoj skromnoj kućici što ju je sačinio na obroncima Fruške gore, u prigradskome mestašcu, gde se smestio i onaj čuveni Univerzitet što štancuje kadrove za Banovinsko i Magistratsko zdanje. Kažu, kod Starešine krize nema i Vladine mere štednje stavljene su van snage. Na privatnim partijima svega od prepeličijih jaja, preko šunjki iz Španije, vina iz Kalifornije, belog, žutog, mladog, starog, maloletnog, punoletnog, buizzniss klase i poštene inteligencije, a sve pod budnim okom Omalene novinarke, odnedavna nadograđene sa dva reda beli’ porcelanski’ zuba i mercedes benzom što joj Starešina darivao o rođendanu za sve rotarijanski stručno obavljene „novinarske“ zadatke.
Nove mode i stočni sajam, nastavljaju se i dalje u „srpskoj Atini“. Dok jedan od najsubverzivnijih a najkreativnijih iz vaninstitucionalnog kružoka „Zaleđene umetnosti“ sa svojim Zecom muku muči da se ne ugasi jerbo para za rentiranje prostora ne ima, i dok ga NN lice u kulturi grada, a gradski ministar za kulturu ne prima i ostaje gluv na apele ove umetničke formacije, Bacač kocki i nosilac „Matićevog šala“, postade vd Narodne „bolnice za dušu“, u prestonici. I sve bi to bilo za aplauz i hvalu, da slučaj domišljan nije hteo, da Bacača kocki behu smenjivali sa mesta direktora Tribine, nema tome dve godinice, isti oni koji ga sada „turiše“ na mesto direktora Narodne bolnice za dušu, zbog kako je onomad rečeno Bacačevog delovanja protivu Ustava, Zakona o službenoj upotrebi pisma, Statuta grada i same institucije koju je predvodio. Naravno ovakva odluka unela je nemir u inače, opšte poznatu novosadsku stabilnost, koalicionog kapaciteta „dovršavača započetog“, budući da se sa takvom odlukom srpske Vlade nisu saglasili lokalni partneri koji od Srba prave Treće, jer im je predvodnik u ovoj antikampanji, dr lepi Tađo, veći Srbin od svih jerbo Treći, a Slovenac koji gusla kada besedi, hitno zahtevao rekapitulaciju koaliciono-kapacitetnog mišljenja, glede nove Bacačeve sinekure. Kako će na svu tu „buku i bes“, reagovati, odnedavna predsedavajuća Etičkog odbora velike opozicione stranke, baba Svevideća jal’ će Bacača zaliti svojim „otrovnim mlekom maslačka“, ko onomad kada je posve suprotno delila nežan sentiment, prema njegovoj razbarušenoj pesničkoj pojavi, kako to već umeju žene u trećoj mladosti, ostaje nam da vidimo. U ostalom, možda joj Bacač organizuje kakav otkup dela, sad kad je već u prilici, pa se sve to izniveliše u sjaju i bedi na liniji prestoničko-kasabinskih intelektualnih kružoka. I etika je podložna reviziji, pogotovu u vremenima krize i stezanjima kaiša po svim osnovama.
Ali, zato je u najstarijem teatru vo Srblja, kao i Kantautorovoj porodici uvek veselo, uprkos kriznim vremenima. Dok se Bolja, a Kantautorova supruga, u stilu šiparice od 60 leta, keri špacajuć sokacima i bulevarima novosadskim sa ušesama Mini Maus na glavi, prkoseći godinicama, dotle im kćerka, a lokalnog političara vojvođanske provinijencije supruga, Huseina niže uspehe u Talijinom hramu. Pa je tako baš ovih dana izmeđ majčinskih i supružničkih obaveza i dužnosti, postala laureatkinjom prestižne nagrade „Peđa Tomanović“, što je dakako, i majka i baka Bolja, ispratila prigodnim medijskim komentarom. Jer svetla pozornice i škljocanja aparata, nešto su čemu mlađahna baka ne može odoleti decenijama. Ostatak Kantautorove porodice, opet vodi svoje bitke. Ćerka broj dva, takođe okrenuta umetnosti u Banovinskom zdanju, boreć se za prava kerova, mačaka i ostalih domaćih i divljih životinjica, bilo kao savetnica Šefa Banovine, bilo kao poslanica regionalne Skupštine. Najmlađi, a već trend seter, sinak Boljin i Kantautorov, se još uvek traži i dane provodi u razbibrigama mladosti-limuzine, šampanjci po salašima, devojčice fazona „ako imaš čuku, ako imaš herza…“ i dakako, humanitarni rad jesu primeri da se ovaj lepi mladić ni po čemu ne razlikuje od generacije kojoj pripada.
Predstavnici levice, okupili su se prethodnog meseca o dva hepeninga-jedared o izložbici o staroj varoši upriličenoj u jednoj od najstarijih novosadskih kafana „Hrast“-u gde su se tiskali kao onomad u najsretnije vreme sankcija i brzih pruga, te zajmova za preporod. Bilo ih je svih fela od pevačica sa onim šiškama i kikama i naramenicama-200 na sat stylinga, preko udbaša, sudija, direktora televizija, tvrdih krila i podmladaka, a sve zaliveno mrsom i pićem, onako baš ko u janjećih brigada, i u stilu njihove himne „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. Potom je, utemeljivačica „Serbia fashion week“-a novosadskog, i modna kreatorka iz našeg šora, organizovala promociju knjige svoje majke, kadgodnjeg heroja malog biznisa i direktora velikog kožarskog giganta, u Klubu poslanika preko puta Banovinskog zdanja. I tu se sjatilo i kuso i repato-od umetnika, preko privrednika do lovaca na proviziju i postotak. Jedna političarka, svakako, tvrdokrila levičarka, bespoštedno je očijukala sa lokalnim voditeljem što menja prezimena po suprugama . Da li se to rađa nova ljubav u Brašovanovom arhitektonskom zdanju, u stilu „art deco“-a ostaje nam da vidimo. U svakom slučaju, obaveštavaću vas! Sa merom i na pravdi svete dunavske osveštane vode!
Ljubi vas do narednog puta,
Frau Gabrijela!
