Ivan Kalabrić student teologije i Hrišćanin protestantske veroispovesti, nakon niza neuspelih pokušaja da napravi kompromis sa duhom apatije koji po njegovim rečima vlada ovom zemljom, odlazi pravo u Holandiju i kako kaže ona stara mudra „ko ne plati na mostu platiće na ćupriji“ mora da se privikne na neke nove uslove koji od čoveka traže odvikavanje od nekih kulturoloških i tradicionalnih navika stečenih na području gde je rođen. Ipak za njega Holandija nije kraj, ali je u poređenju sa Srbijom raj na zemlji – ističe Ivan. Prenosimo vam njegove utiske kako o Srbiji tako i o Holandiji i dopuštamo vam da zaključite postoji li zemlja „skrojena“ baš za vas…
Kada si otišao iz Srbije i čime se trenutno baviš?
Otišao sam, u pravom trenutku, pre tri godine. Trenutno studiram teologiju u Holandiji, a radim u jednoj internacionalnoj crkvi.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Sve se iskomplikovalo, odnosi sa ljudima su mi postali teret, posao je počeo da me umara i sve manje sam video smisao života u našoj državi. Srbija je zemlja u kojoj su Hrišćani protestantske veroispovesti o kojima se uči u šestom razredu osnovne škole, pripadnici sekte, apatija je hronično stanje duha, kompetencija je samo još jedna reč koju je Vesna Vukelić našla u Vujakliji, kulturološke, ideološke i religijske različitosti se leče batinama, a socijalna nepravda, nezaposlenost i opšta korupcija sedenjem u kafanama… I tako dalje.
Koju destinaciju si odabrao kao grad iz snova?
Otišao sam tamo gde mi se pružila prilika i gde sam sa svojim obrazovanjem i kvalitetima mogao nešto da uradim. Završio sam u Holandiji, ali ne zato što mi se Amsterdam naročito sviđa, nego zato što je to u tom trenutku jedino imalo smisla. Pored toga, želeo sam da studiram dalje.
Šta ti se u Amsterdamu najviše dopada?
Nisam preterano zaljubljen u Amsterdam, a pogotovo ne u deo grada u kom živim. Novi Sad i Srbija su daleko lepši, ali samo po potencijalu, ne po tome šta je sa tim potencijalom i urađeno. Sa druge strane, kada pogledate šta su ljudi ovde napravili od vode i peska bude vas sramota. Kada se u obzir uzmu sveopšti uslovi života, puteva, socijalnog programa, profesionalnosti, pedantnosti, čistoće, i svega ostalog što čini normalan život, može se reći da je ovo raj na zemlji, u poređenju sa Srbijom.
Sa kime se najviše družiš i koliko ti je bilo teško da se adaptiraš u sredinu?
Živim, radim, družim se i studiram sa ljudima koji dolaze iz najrazličitijih delova sveta, od Mjanmara, preko Gane, do Finske, Nemačke, Ukrajine i Kazahstana, pa nazad… Bilo mi je jako teško da se uklopim i da prebrodim kulturološki šok, koji je za mene značio da ostavim po strani sve što moja kultura jeste, i da postanem tako reći neodređen, ili fleksibilan i tolerantan.
Da li često dolaziš u Srbiju?
Bio sam dva puta do sada, i mogu reći da nemam preteranu želju za Srbijom. Ljudi do kojih mi je stalo mogu da dođu u posetu i da vide nešto drugačije. Karta je jeftina, može se priuštiti čak i sa srpskim platama.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaje mi Dunav, Fruška Gora i tvrđava. Voleo sam vožnje motorom sa drugarima po Fruškoj Gori, i da šetam psa po keju. Toga ovde nema, imam kej, nemam psa, imam motor i drugare, ali nemam vremena, imam centar, ali je drugačiji, tvrđave nema…
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju da živiš?
Ne planiram, ali ne planiram ni ovde da ostanem, ali o tome u nekoj drugoj rubrici.
Autor: Tamara Kovačević
