Tanano, delikatno, beznadežno. Tako je u originalu glasilo ime “poetske” pesme koja je svoju drugu inkarnaciju doživela kao indie-pop-rock dvoipominutna brza vožnja kroz gitarske krivine sa sintisajzerskom podlogom. Sputñik je svoj 5. studijski individualni singl krunisao spotom snimljenim većim delom u postindustrijskoj atmosferi srušenih i napuštenih fabrika novosadske industrijske zone, sa jasnom namerom da pokaže otuđenje i propast savremenih duša, koje se ne snalaze u svetu koji nije ni tanan ni delikatan, ali je poprilično beznadežan. Ovaj singl je prvi posle EP-ja “In Between Worlds” koji je u januaru izašao u izdanju naše najstarije nezavinske izdavačke kuće “Take It Or Leave It Records”, i najavljuje niz singlova i pesama koji će početkom sledeće godine biti krunisan debi-albumom “A Memory of Fire”, takođe za “Take It Or Leave It Records”.
Na pesmi su radili: Žikica Milošević (glas, muzika i tekst), Domagoj Kršić (muzika, klavijature, takođe u bendovima Mind Teardown i Cyborgs on Crack), Anamarija Tumbas (glas, takođe u bendu Wooden Ambulance i u solo verziji kao Anne Marie), Kiril Bojko (takođe Waterwood), Slavoljub Blagojević i Vladimir Čudinov (gitare), Vlada Stefanović (bas), Valerijan Buila (daire, produkcija, miks), i Nemanja Velimirović (bubanj, takođe basista u bendu E-Play). Spot potpisuje akademski slikar Nenad Ignjatov.
Povodom novog spota, ali i u susret debi albumu, koji će biti objavljen sledeće godine, razgovarali smo sa Žikicom Miloševićem, frontmenom benda “Sputñik”.
Da li ovom pesmom “urbana ljubav” dobija svoju definiciju?
– Pesma je, kao što si rekla, nastala dvojako. Kao pesnička prilagodba moje pesme “Tanano, delikatno, beznadežno”, i iako se to nigde ne spominje u pesmi, zadržao sam taj naslov i za “muzičku pesmu”. Mada, imam i reči “subtle” i “delicate” kada opisujem tu devojku u pesmi. Da, ova pesma, da se vratimo, jeste najdirektniji opis urbane ljubavi. Ljudi su ubačeni u mašinu u današnje vreme, da se snađu, da budu jaki, da budu ako je moguće, bezdušni, da se provode što više i što bolje, “da ne bi za nečim zažalili”, a iznutra su prazni. Zato su i tužni, kao ta devojka, i istovremeno tanani da če se polomiti pri svakom koraku, ali drski, i ne daju da im se priđe preblizu, iako to očajnički žele. Posvećena je devojci s kojom je cela priča bila potpuno suluda i kontradiktorna, devojci koja je bila “bleda i tužna i beznadežna” i simbol urbanog nesnalaženja između celog toga suludog sveta mogućnosti i želje da se ima jedna osoba i da nekome budeš jedinstven. Za promenu, nema je u ovom spotu, prvi put, od pet spotova. Jedan komentar je bio “to je muzika koja se sluša pojačana do maksimuma, dok prolazite kroz grad i pokušavate da se prilagodite ritmu semafora, svetlećih reklama i saobraćajne buke.” Tačno, dok ste u isto vreme euforično očajni. To nam je i “štos”, svaka pesma ima upbeat ritam, ritam za ples, ili brzu vožnju kolima, a reči su uvek u kontrastu, često depresivne. Da plešeš sa nelagodom u duši. U suštini, sve naše pesme su kao kod Nicka Cavea ili The Doors ili pokojnog Leonharda Cohena, takve da je muzika drugorazredna u odnosu na reči. Meni barem. Mada sam ja ovde pisao i muziku (smeh).
Šta pripremate za svoj debi album naredne godine?
– Za album se priprema 13 pesama, 12 sa pevanjem i 1 instrumental. Dosad smo završili 7 u miksu, i produkciji, a još 6 se sprema do februara. Biće ukupno 3 melanholične pesme a 9 će biti brzih, u većoj ili manjoj meri. Za vožnju superbrzim vozom ili autom po autoputu. Album je nastajao 4 godine i promišljen je u velikoj meri. Stvaralo ga je jako mnogo ljudi koji su prošli kroz bend, ovih 7 koju su sada tu (Anamarija Tumbas, Vladimir Čudinov, Kiril Bojko, Nikola Pacek-Vetnić, Viktor Vinaji, Jekaterina Turajeva i ja) i brojni bivši članovi i gosti, izdvojio bih Dejana Toškova iz benda Gift, čelistkinju Milicu Svirac iz Vojvođanske filharmonije, Marka Maletina iz Justin Case, i legendarnog Miloša Raškovića-Rašu, a ne smemo zaboraviti i doprinos Domagoja Kršića, koji je bio drugi deo u našem lokalnom “Lennon-McCartney” kreativnom dvojcu, osim na jednoj pesmi, koju smo uradili sa Vladimirom Moricom. Hvala svima koji su verovali u nas i trpeli da nas ne čuju uživo dok se ne uvežbamo, ali taj trenutak se bliži. Dobićete kolekciju pop pesama sa teškim tekstovima, da uz njih igrate uz nelagodu. Da plačete i smejete se. Ako nekog pogodimo, odlično.
Kako je došlo do ideje da spot snimate na ovim novosadskim lokacijama?
– To je moja ideja, ja sam na putu do posla često prolazio pored industrijske zone i uništenih postindustrijskih objekata, fabrika koje su ostale samo kosturi. Ima nešto horor i postapokaliptično a opet vrlo lepo u tom urbanom propadanju. Te zgrade su meni simbol naših duša. Eto, mi smo svi isto tako ponosni, nećemo da padnemo, a urušavamo se i šuplji smo iznutra. Ceo niz generacija je takav, Generacija X, Generacija Y. Svi smo lepa fotogenična propast.
Da li su u planu i spotovi za ostale pesme koje će se naći na debi albumu?
– Da, skoro za sve. Nekako mi se čini da je pesma bez spota u današnje vreme prilično hendikepirana kod gledalaca YouTubea. Prvi sledeći uradak će biti za melanholičnu pesmu “The Beginning”, koja je i nastala u jesen, i to 16. decembra će biti premijera, taman kad se ljudi pitaju “gde sam krenuo, zašto sam ovde završio, a da li sam smeo da pustim svoju bivšu ljubav”. Režiju je uradio Vovka Čudinov. Zatim, idu praznici, pa će biti zimske euforije i sledi pesma “Tomorrow” koja je za ples. Tokom proleća ćemo izbaciti još tri singla a Vladimir tj. Vovka, naš Sibirac (stvarno je čovek iz Novosibirska) najviše voli pesmu “Longing And Nothing Else, Really Nothing”, i mislim da će istrajati na tome da i za nju uradi spot! Ja sam MTV generacija, i to u onom smislu, kad je MTV puštao samo muziku. Ne mora MTV, može i VH1, Viva, ili šta se već tad gledalo. Ali, ja sam za spotove. Videćemo kakav ćemo budžet imati, od toga će zavisiti i estetika. Sad ih već imamo 5!
Autor: Jelena Jovičić
Foto: Promo
