Za Ivanu Jandrić i sport kojim se bavi mnogi su čuli tek prošle godine, kada je na prvim Evropskim olimpijskim igrama u Bakuu Srbiji donela zlatnu medalju u sambou, i time postala značajna ambasadorka ovog sporta, kako u svetu tako i kod nas.
Ova mlada Novosađanka, u subotu je trijumfovala i osvojila prvo mesto na Univerzitetskom prvenstvu sveta na Kipru, pobedivši u finalnoj borbi reprezentativku Rusije, a prošlog meseca na Svetskom prvenstvu u Sofiji, uspela je da osvoji bronzanu medalju, uprkos velikoj konkurenciji.
Iako joj je džudo, kojim je započela sportsku karijeru, doneo mnogo medalja i odličja, sambo ju je zainteresovao istog trenutka kada se u njemu oprobala. Ljubav prema ovoj borilačkoj veštini poslužila joj je kao najveća motivacija za nove ciljeve, koje je u ovom sportu, nedugo zatim i ostvarila. Sada kada živi svoj san baveći se onim što najviše voli, nada se samo da će sambo, upravo zahvaljujući njoj i celoj reprezentaciji, i kod nas postati cenjen onoliko koliko je u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Kroz smeh kaže da ljudi često mešaju sambo kao sport sa vrstom plesa, kao i da traže objašnjenje kakva je to borilačka veština. Naglasila je i da reprezentacija Srbije u ovom sportu, svojim rezultatima iznova dokazuje da se nalazi u samom vrhu Evrope i sveta, sa najjačim silama samboa. A u nastavku otkrijte šta nam je Ivana još rekla.
Prvo ste bili veoma uspešna džudistkinja. Zbog čega ste se prebacili baš na sambo?
Nisam se u potpunosti prebacila, jer sam i dalje u džudo reprezentaciji, ali u sambou sam se definitivno više pronašla. Od trenutka kada sam se oprobala u sambou, bila sam svesna da će mi taj sport i taj način borbe više odgovarati.
Po čemu se suštinski razlikuju džudo i sambo?
To su sportovi koji su slični po sistemu takmičenja, ali postoje i neke bitne razlike. Borilišta nisu istog oblika, oprema se razlikuje, i što je najvažnije, pravila nisu ista. Sambo je mnogo “prljaviji”, dozvoljene su poluge na nogama, zglobovima i laktovima, dok u džudou nije dozvoljen kontakt ispod struka.
Kakva su Vaša očekivanja kada je u pitanju ulazak samboa u porodicu olimpijskih sportova?
Kao jedan od ambasadora samboa u svetu, često imam priliku da vidim u kojoj meri ovaj sport napreduje, i moram priznati da sam veoma zadovoljna. Srpski sambisti su sigurno među najboljima na svetu, sambo je sve bliže ulasku u olimpijsku porodicu, a mislim da smo mi i više nego spremni da to dočekamo.
Koliko Vam je bio naporan put od početnika do profesionalca i reprezentativca?
Kao i svaka moja medalja, i ta priča ima dve strane, a od mene zavisi koju stranu ću gledati. Sport mi je u životu omogućio da proputujem pola sveta, i otvorio vrata u mnogim sferama života, ali isto tako je zahtevao dosta odricanja, žrtve i suza. Ne volim da se žalim, radim ono što volim i u čemu sam dobra, i to je najveća sreća.
Pored svih sportskih uspeha, student ste na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Šta mislite, koliko je obrazovanje važno za jednog sportistu?
Sportisti su dobri onoliko koliko im to telo dozvoljava. Kada telo više ne može da trpi velike napore, a pritom nemaš obrazovanje, u problemu si. Iz tog razloga smatram da je obrazovanje veoma bitno, a koliko je kome to prioritetno, to već zavisi od čoveka.
Dobitnica ste ovogodišnje Majske nagrade, najvišeg društveno-sportskog priznanja koje dodeljuje Sportski savez Srbije. Kakav je osećaj biti među najboljiim sportistima u državi?
Majska nagrada je nešto na šta sam ja izuzetno ponosna, i jedan od glavnih razloga zašto se svako jutro budim i naporno treniram. To što se nalazim među najuspešnijim sportistima motiviše me da nastavljam dalje, i pomeram sopstvene granice.
Posle trijumfa na Kipru šta možemo da očekujemo od Vas u bliskoj budućnosti?
Za sada nemam neke konkretne planove. Već neko vreme imam problem sa povredama, tako da mi je oporavak prvi na listi prioriteta. Imam još jedno takmičenje ovog meseca, poslednje u sezoni, a posle toga ću na jedan duži odmor kako bih mogla dočekati sledeću sezonu zdrava i spremna.
Autor: Svetlana Obradović
Foto: Privatna arhiva
