Danilo Golubović je kao diplomirani ekonomista, bio najmlađi direktor jedne od najuspešnijih firmi u bivšoj Jugoslaviji „Koprodukt“ koja se bavila spoljnom trgovinom poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Usled toga se politika zainteresovala za njega, i 2004. godine, ponuđeno mu je mesto zamenika ministra u Ministarstvu poljoprivrede. Iako je tada bio vanstranačka ličnost, danas ne može da razdvoji politiku od struke, državni je sekretar i šef pregovaračkog tima Vlade Republike Srbije u domenima poljoprivrednog razvoja, bezbednosti hrane i ribolovstva. Strastveni je lovac, i nada se nekim boljim vremenima za ovaj vid turizma. Predsednik je džudo kluba „Slavija“ u Novom Sadu i nosilac majstorskog pojasa, i kako kaže, sport je sastavni deo njegovog života. Priznaje da mu je muzika velika ljubav i smatra da su ljudi koji mogu da žive od ove grane umetnosti pravi srećnici.
Da li je vaš angažman u agrarnom sektoru bio spontan ili je to bila vaša želja?
Bio je spontan. Kada sam završio studije ekonomije u Novom Sadu, konkurisao sam na sva moguća mesta koja su tada bila aktuelna. Imao sam neverovatnu sreću, dobivši posao u „Koproduktu“ i u toj firmi sam se profesionalno razvijao. Mogu slobodno da kažem da je to bio „Američki tip napredovanja“, gde sam od komercijaliste, uzlaznom putanjom, išao lestvicu po lestvicu, da bi na kraju došao na direktorsko mesto. U ono vreme je pripravnički staž, kao i usavršavanje mladih kadrova imalo jednu neospornu težinu i sistematizaciju. Napredovalo se prema učinku i svako ko je dobro obavljao svoj posao otvarao je sebi vrata ka uspehu.
Kako ste se zainteresovali za politiku?
Nisam se ja zainteresovao za politiku, nego ona za mene. U vreme kada sam dobio ponudu na mesto zamenika Ministra poljoprivrede, iz kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, bio sam najmlađi direktor jedne od najuspešnijih firmi bivše Jugoslavije „Koprodukt“, koja se bavila spoljnom trgovinom poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Svojim rezultatima sam postao interesantan političkoj sferi i tako je sve počelo. Tada sam bio nestranačka ličnost, što danas ne mogu da kažem, jer je sve to jako isprepleteno i ne mogu da postavim tačnu granicu, gde je struka a gde je politika. Sa ove pozicije se trudim da svima maksimalno izađem u susret, što nije uvek lako i rešivo u kratkom roku. Istinski se divim svojim kolegama koji su u ovako teškim uslovima ostali da se bave privredom i ta njihova borba je zaista revolucionarna.
Ulaže li se dovoljno novca u poljoprivredu?
Koliko god novca da se ulaže to nije dovoljno kada je dominicijalni, državni budžet u pitanju. Naš jedini izlaz je u pro fondovima Evropske Unije i to je ono za šta se mi sad zalažemo. Naime, naš ipard program je prihvaćen od strane Evropske komisije, ako budemo pametni, i ako sve institucije urade ono što se od njih traži do 2020. godine mi ćemo imati na raspolaganju 185 miliona eura. A kada uđemo u EU u igri su milijarde koje mogu da pripadnu Srbiji, samo ako budemo smisleno radili. Od 2000. godine nama su date posebne mere kojima 95% poljoprivredno-prehrambenih proizvoda može, skoro bez carine, da se izvozi u Evropu i zahvaljujući tome od 2004. godine mi imamo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Kakav je slučaj sa Vojvodinom, mislite li da bi sa njenim ekonomskim jačanjem došlo do ocepljenja?
Mislim da Vojvodina ima ogroman potencijal uz dobro promišljeno investiranje i agrarnu politiku, sa boljom koordinacijom pokrajinske i republičke vlasti. Sve poljoprivredne asocijacije treba više da se bave ekonomijom i tržištem, a manje politikom i mislim da bi time Vojvodina i cela Srbija imale više uspeha. Regija ili država kada je ekonomski jaka, ne vodi računa da li je deo recimo EU ili neke države. Upravo finansijska kriza produbljava nacionlističke i radikalne struje. Kada imate dobru platu, solidan standard uz sređen sistem države, vama nije bitno ni ko vam je premijer ni ko je predsednik države. Tako da sam siguran da ne bi došlo do nikakvog ocepljenja, naprotiv!
Vi ste šef pregovaračkog tima Vlade Srbije u domenima poljoprivrednog razvoja, bezbednosti hrane i fitosanitarnih pitanja i ribolova. Postoje li realne šanse da Srbija postane člnica Evropske Unije?
Sa aspekta tima koji predvodim, odgovorno tvrdim, kao i evropska komisija nakon izvršenog skrininga, da mi posedujemo neosporno znanje, mnogo smo uradili do sada. Tako da taj proces adaptiranja zakonodavstva EU ide odličnim pravcem. Samo je potrebno da država to prepozna kao pravi strateški cilj. U pogledu znanja, mi smo čak i iznad nekih zemalja članica, ali u pogledu materijalne podrške još kaskamo. Prvu rundu smo dobili zahvaljujući znanju, a za drugu će nam biti potrebna podrška vlade.
Poznato je da ste strastveni lovac. Po vašem mišljenju, na kojoj lestvici je lovni turizam kod nas?
Biti deo jedne tako velike svetske porodice lova je ono čime se ponosim. I taj lobi predstavlja jedan od najjačih i najpozitivnjijih u svetu.. Zahvaljujući lovu sam upoznao veliki broj stranih državnika kako iz regiona tako i iz celog sveta, i ta poznanstva su veoma bitna, jer jedni drugima pomažemo. Sam lov ima svoje čari, ali mislim da je najveća lepota u tim druženjima sa ljudima iz raznih branši.
Žalosno je što Srbija ne koristi sve potencijale koje ima u lovstvu. Zadnjih godina je bilo dosta problema u ovoj oblasti, mnoge asocijacije su se raspale, počeli smo da se razdvajamo na regionalne lovačke saveze, što nije dobro. Iskreno se nadam da ćemo sa novim zakonom o lovstvu, koji treba uskoro da bude usvojen, promeniti stvari na bolje i privući ljude iz inostranstva koji će ostavljati svoj novac u Srbiji.
Posao koji radite vas je uslovio da mnogo putujete. Koja zemlja je na vas ostavila najjači utisak?
Definitivno je to Kuba! Poseduje toliko raznolikosti, nudi ležernost, iako taj narod živi u vrlo teškim finansijskim uslovima. Ta sveopšta radost životu vas mami da dolazite iznova, ljudi su ekstremno ljubazni, nasmejani i ta atmosfera radosti i blaženstva je jedinstvena i očaravajuća.
Ubeđen sam da će Havana u nekom budućem vremenu postati jedan od najlepših gradova na svetu, gde će se uz minimalna ulaganja u te španske građevine i fantastične murale, dostići neki novi sjaj sa obrisima prošlog vremena.
U čemu uživate u slobodno vreme?
Uživam u sportu i muzici. Aktivno sam se bavio džudom i predsednik sam džudo kluba „Slavija“ u Novom Sadu, i mogu da kažem da je sport sastavni deo mog života. Muzikom se bavim hobistički, i ona je ustvari bila moja druga opcija kada je profesionalno opredeljenje u pitanju. Smatram da su ljudi, koji se bave ovom vrstom umetnosti i koji mogu da žive od toga, pravi srećnici. Kada ima priliku ja sviram gitaru za svoju dušu, a često sviram i na nekim proslavama ministarstva, i time ispunjavam svoju davnu želju.
Šta vama predstavlja Novi Sad?
Novi Sad je za mene najlepši grad! Dosta putujem po svetu, ali najlepši je osećaj kada se vratim u svoj grad u kojem imam neka posebna mesta, kafane, ljude koje volim. Ovaj grad ima predivnu arhitekturu, jedan je od retkih u kome su ostale široke vojvođanske ulice. Jedina mana mu je noćni život koji je manjeg intenziteta ako ga uporedimo sa Beogradom, ali je zato idealno rešenje za jedan bezbedan i porodičan život. Kao državni sekretar, pošto mi je posao u prestonici, imam pravo na stan u Beogradu, ali ja sam to odbio, jer volim da se vraćam svakog dana u svoj Novi Sad.
Autor: Bojana Šević
