Sestre Boškan, Dunja i Mina, dve devojke pune elana, entuzijazma, života i nepresušnog poleta, donele su krajnje neuobičajenu odluku, otisnule se hrabro u svet, i tako započele avanturu svog života. Na svom proputovanju upoznale su i iz neposredne blizine spoznale kulturološko bogatstvo brojnih zemalja u kojima su bile, a koje su ih nesumnjivo oblikovale i gradile u ličnosti kakve su danas. Za sebe vole da kažu da su urbani nomadi, a šta ih je podstaklo na takav životni izbor, i kako izgleda život u Bangladešu gde su trenutno stacionirane, pročitajte u intervjuu koji sledi:
Kada ste napustile Novi Sad i koji je bio razlog vašeg odlaska?
Mina: Naša priča počinje početkom 2014. godine, mojim odlaskom u Bangladeš. Razlog našeg odlaska jeste avanturistički duh koji nas vuče ka stalnom otkrivanju novih nijansi boja kojim oplemenjujemo živote.
Dunja: Nemirnog smo duha i za nas je život stalna promena. Smatramo sebe urbanim nomadima i zahvalne smo jer nas je životni put, na izuzetan filmski način, preko Kine, Indije, Nepala, Koreje, Laosa, Turske, Italije, Francuske i Tajlanda doveo do Bangladeša.
Čime se bavite u Bangladešu?
Mina: Glumom, modelingom, advertajzingom, performansom… novosadski je biti svestran. Kao deca hrabre samohrane majke, imale smo raznoliko i raznovrsno detinjstvo, sve te veštine stečene nesvakidašnjim vaspitanjem ujedinile smo i započele vrlo izazovnu priču razvoja medijskog tržišta u Bangladešu. Cilj nam je građenje multiumetničkog mosta, između dve naizgled veoma različite, ali u svojoj suštini vrlo slične nacije, prema našem osećaju i iskustvu.
Dunja: Živim i uživam. Mi svoj posao ne smatramo samo prilikom za građenje karijere već načinom života, koji je uzbudljiv i nepredvidiv, kao i Bangladeš.
Šta je to što vas je privuklo ka Bangladešu i kako ste se privikle na nove uslove života i kulturne razlike?
Dunja: Za sve je pozitivni krivac Mina, koja je na opšti šok naše majke i mene, nakon odlaska u Bangladeš odlučila da otkaže sve druge inostrane angažmane i ostane da živi u Bangladešu. Šok je ubrzo zamenjen prihvatanjem, razumevanjem, a zatim i oduševljenjem. Verujte divno je živeti u zemlji koja ima dušu i narod velikog srca, a upravo to je, kako ja osećam, najjača tačka spajanja Bangladeša i Srbije.
Mina: Pozvana sam na ICC t20 – svetski kup u kriketu, 27. februara 2014. godine, da izvedem umetnički performans na ceremoniji otvaranja, zajedno sa vodećim zvezdama Bangladeša. Osmesi dece, vedre i šarene bangla boje, vedrina i pozitivizam kao opšte stanje duha, čine da se tamo svaki dan osećam živom, srećnom i ispunjenom. Stekli smo prijatelje koji su nam postali porodica i zbog toga ne uviđamo razlike, već opažamo sličnosti koje nas spajaju. To su glavne stvari koje nas i dalje privlače ka Bangladešu.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi poznajemo ovde?
Dunja: Ljudi su opušteniji i tempo života je laganiji, živi se bez žurbe i stresa. Tradicionalne i porodične vrednosti ljudima u Bangladešu su vrlo bitne pa je samim tim bitna i porodica i njeno očuvanje. Što se tiče klime, prisutne su sve beneficije tropskih krajeva – sjajne prosečne temperature, stalno sveže voće, ananas, papaja, kokos, kao i mogućnost održavanja velikog broja događaja na otvorenom.
Mina: Lakoći življenja doprinosi i moto “šomoša nai” (nema problema) i “aste, aste” (polako, bez žurbe).
U moru anegdota sa putovanja, možete li da izdvojite neku posebno?
Mina i Dunja: Najteže pitanje do sada. Posle godinu i po dana sestrinskog života, pridružila nam se i mama sa kucom Larom. Njihovog prvog dana u Bangladešu odlučile smo da ih izvedemo u šetnju, i baš u našoj ulici naleteli smo na slona. Rreakcija mame koja sklanja kucu Laru da ne napadne slona je bila neprocenjiva! Malo posle tog događaja, šetali smo sa Larom i svi ljudi oko nas su je zvali Tom, a mama je bezuspešno tokom čitave šetnje pokušavala ljudima da objasni da nije reč o mački iz čuvenog crtanog “Tom and Jerry”, već o psu. Na taj komentar ljudi bi se do suza smejali, što nas je pomalo zbunilo. Umorni od objašnjavanja, odlučili smo da pitamo jednog od prolaznika zašto misle da je naša kuca Lara mačka iz crtaća, a odgovor je bio sledeći: “Madam, Tomi je naše uobičajeno ime za kuce, iz milošte ih tako zovemo.”
Koliko često vas hvata nostalgija i kako se borite sa njom?
Dunja: Podseti me šta to beše nostalgija? Kao dve nezavisne i samostalne devojke, hiljadama kilometara daleko od zone komfora, u novoj državi, na novom kontinentu, razvijajući novo tržište zaista nemamo vremena za nostalgiju, depresiju, anksioznost i slične načine ispunjavanja slobodnog vremena.
Mina: Dobrovoljno smo izabrale život urbanih nomada i svesne smo šta on nosi sa sobom. Spoznale smo da nam je svakodnevni posao stalno i neprekidno usavršavanje sebe i svojih potencijala. Kada smo krenule u svet obe smo ponele džeparac koje smo imale u džepu i godinama smo same sebe izdržavle, apsolutno smo se za sve same izborile. Zbog toga nemamo vremena za nostalgiju i suvišna nedostajanja
Koliko se često vraćate u Novi Sad?
Mina i Dunja: Posle dugo vremena sad smo svratile do Novog Sada sa novogodisnjom željom da se u 2017. godini osmesi i boje vrate u Novi Sad.
Koji su sledeći koraci za vas?
Mina i Dunja: Da nađemo momke, udamo se i naravno dobijemo siguran pos’o, po mogućstvu državni, te sačekamo penziju živeći na kredit… Šalimo se, naše štikle su spremne da zakorače u nepoznato ka novim izazovima i avanturama.
Autor: Milan Kuzmanović
Foto: Privatna arhiva
