Marija Antonijević-Mikić je u beli svet, tačnije u Nemačku, otišla zbog ljubavi! Imala je priliku da to učini i ranije, jer je kao reprezentativac Srbije u stonom tenisu, a kasnije i trener, ostvarila značajne rezultate. Shodno tome, poslovne ponude iz inostranstva su bile jedna od opcija za koju se naša sagovornica u ono vreme nije opredelila… Sa ove distance, Marija žali, što nije otišla kada joj se ukazala prva prilika, jer joj nemački sistem izuzetno prija!
Kada si otišla iz Srbije?
U Leipzig sam se zvanično preselila 2011. godine, ali sam pre toga dolazila kod tadašnjeg momka, sadašnjeg muža na tri meseca, pa sam se vraćala tri meseca u Novi Sad i tako nekoliko puta dok se nismo venčali.
Motiv mog odlaska je bila ljubav prema mom divnom mužu. Imala sam prilike ranije da odem, tačnije imala sam poslovnih ponuda koje nisam prihvatila.. Sad znam da to nisu bile dobre odluke. Pogrešila sam što ranije nisam otišla.
Čime se baviš i kako provodiš slobodno vreme?
Radim dosta poslova, a u slobodno vreme uživam sa svojim mužem. Vozimo biciklove, jedrimo, planinarimo, idemo na skijanje. Volim da kuvam i pravim razne kolače. Profesionalno, delom radim u struci a delom u firmi kao prevodilac i asistentkinja za Balkanske zemlje. U struci sam angažovana kao stonoteniski trener u jednom odličnom stonoteniskom klubu Ttv Holzhausen. Ovaj klub je jedan od centara u našoj republici Sachsen. Divno su me primili i uživam dok radim sa decom. Trenutno sam orjentisana samo na talentovanu decu ali nije uvek tako, volim da radim i sa početnicima. Upravo se spremamo za ekipno državno prvenstvo. Prošle godine smo bili prvi u srednjoj Nemačkoj a osmi na državnom prvenstvu. Vikendom radim stonoteniske kampove po Nemačkoj u privatnoj stonoteniskoj školi. Naravno, to iskoristim da dodatno upoznam ta mesta, ljude i njihovu kulturu. Ujedno, vodim rehabilitacioni program, što je jedan jako plemenit posao. Jednom nedeljno, četiri sata, radim zdrav i rehabilitacioni sport sa grupama različitih godišta. Posebno volim da radim sa grupom u kojoj su samo ljudi od 70-83 godine. Oni su divni! To je fascinanto kad vidite jednu bakicu kako se trudi i trenira i još sve sa osmehom, peva. Obožavam da radim s njima, i njihov entuzijazam i volja mi ulepšaju dan.
Šta ti se sviđa u novom okruženju?
Generalno mislim da meni ovaj nemački sistem jako prija. Uvek sam volela rad, red i disciplinu. Bez toga mislim da nema uspeha. Sviđa mi se nemačka kultura mada se ona ne razlikuje puno od naše. Konkretno Leipzig je jedan jako lep i sladak gradić. Ima puno kulturnih znamenitosti, poznat je po sajmovima, posebno po sajmu knjiga. Ono što mi se mnogo dopada je izuzetno veliki zeleni pojas. Kroz taj zeleni pojas mozete stići skoro s jednog kraja grada na drugi. Oni to nazivaju parkovima, za nas kojima je Dunavski Park, park, ovo predstavlja šumu. U Leipzigu ima jako puno jezera na kojima se mogu upražnjavati sportovi na vodi. Ono što me je u početku fasciniralo su divna dečija igrališta i Wildpark, (u jednoj od šuma), s divljim životinjama. Možete videti jelene, musove, divlje svinje, veverice, dabra, risa, razne vrste sova, lisicu….Ulaz u park se ne naplaćuje. Sviđa mi se što Nemci posle podne piju kafu i obavezno jedu kolač, taj deo s kolačem me očarava!
Sa kime se družiš?
Družim se sa raznim ljudima, imam nekoliko dobrih drugarica s kojima odem na ručak ili kafu. Imamo nekoliko porodičnih prijatelja, pa kad imamo slobodno, sa njima provodimo vreme. Iz mog iskustva, mogu samo da kažem da ima divnih ljudi koji su pravi prijatelji i spremni da pomognu u svakoj situaciji.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaje mi Dunav! Leipzig nema reku.. prijatelji s kojima sam odrasla, sestra i sestričina. Nedostaje mi pijaca i nedeljna kafa sa drugaricama. Ne zato što nemam prijatelje, nego zato što sam odrasla s tim ljudima i delila 35 godina sve. Ovde ljudi vikend provode s porodicama jer preko nedelje nemaju puno vremena.
Koliko često posećuješ Novi Sad?
Ne dolazim baš često. Dođem uglavnom na 7 dana i to uvek protrčim kroz grad. Uvek se trudim da vidim sve ali to nije baš uvek izvodljivo a još dodatno od kad mi je mama umrla imam uvek još nekih obaveza koje moram da uradim. Tako da se nažalost sve svodi na jurnjavu.
Autor: Bojana Šević
