Usvajanje novog Statuta FK Vojvodina, u skladu sa jasnim uputstvima Minstarstva sporta, podrazumevalo je da ljudi sa kriminalnim dosijeom ne mogu biti u sportskim društvima, da nema duplih funkcija, da menadžeri koji trguju fudbalerima ne mogu biti u upravnim odborima… I izbori na svim nivoima u navijačkim organizacijama. To su bili zahtevi Poslovnog tima FK Vojvodina koji su između ostalih činili Energotehnika Južna Bačka, Industrija mesa Matijević, Aleksandar gradnja, Galens invest, Eliksir grup, a koji je u konsolidaciju klupskih finansija u pet meseci uložio 730 hiljada evra. Na Skupštini FK Vojvodina, u kojoj većinu imaju navijači, zahtevi su odbijeni.
“Morali smo otići. Da li možete da zamislite naš ostanak u klubu, u kome kao ozbiljni poslovni ljudi slušamo one koji nemaju elementarna ekonomska znanja? Da li možete da očekujete da mirno gledamo propast FK Vojvodine?”, kaže u intervjuu Dragoljub Zbiljić, bivši direktor Poslovnog tima FK Vojvodina.
Uoči vanredne sednice Skupštine FK Vojvodina, počela je gotovo kampanja pronošenja glasina po Novom Sadu kako je vaša namera da navodno u ime vladajuće stranke privatizujete Vojvodinu.
Ja nisam član nijedne političke stranke, niti sam ikada bio. Činjenica je da sam iskreni poštovalac onog što radi Aleksandar Vučić i to ne krijem. On odgovorno radi i donosi hrabre odluke. Ako me na osnovu toga povezuju sa SNS-om, neka bude. Tvrdim vam da moj angažman nema nikakve veze sa SNS-om niti ta partija stoji iza ideje Poslovnog tima FK Vojvodina.
Klupske finansije FK Vojvodina su takve da smo zatekli gubitak od 5,5 miliona evra. Na to još dolaze nezavršeni sudski sporovi čija ukupna vrednost se procenjuje na još od 1,5 do dva miliona evra. Najveći deo duga od 5,5 miliona evra čine obaveze nastale u periodu 2008-2009. godine. Nameravali smo da dugovanja prema Stivenu Apiji izmirimo tako što bismo uzeli kredit, a da deo novca kojim raspolažemo uložimo tako što bi kupili centarfora kojim bi još više došli do izražaja kvaliteti veznog igrača Aleksandra Paločevića. To bi dodatno uvećalo njegovu vrednost. Ako uzmete u obzir ukupna zaduženja od 7,5 miliona evra, vrednost igračkog kadra i Sportskog centra “Vujadin Boškov”, FK Vojvodina sada vredi minus 3,5 miliona evra. Koliko onda imaju smisla optužbe da hteli da prodamo klub?
Kako se Fudbalskim klubom Vojvodina gazdovalo do vašeg dolaska i naslućujete li šta je posebno mobilisalo vaše protivnike u klubu i izvan njega?
Po osnovu privremenih pozajmica klub duguje 98 miliona dinara, što je zaista neverovatno. Posebno loše je što je prethodna uprava sa Zoranom Šćepanovićem pristala da svaki igrač bude u vlasništvu – pola klub, pola menadžeri i drugi klubovi. Ta praksa se pravdala nekakvom podelom odgovornosti, što je neozbiljno. Finansijski je neodrživo da igračima isplaćujete primanja i sve druge troškove, a da kao klub raspolažete samo sa polovinom ekonomskih prava. Nameravali smo da se oslobodimo igrača, onih sa po klub nepovoljnim ugovorima i da podmladimo sastav decom FK Vojvodina. Uz kredite od tri do tri i po miliona evra, garantovanih imovinom firmi Poslovnog tima koji sam vodio, isplatili bi dugovanja, a nakon ciklusa od četiri godine, prodajom igrača u vlasništvu FK Vojvodina, klub bi postao bez preterivanja, srpski Mančester Junajted. Neću niti vas niti javnost da ubeđujem ni u šta. Pitajte na proleće Paločevića (najbolji igrač Vojvodine) kako su, u međuvremenu, izmirivane obaveze kluba prema njemu. To će biti najbolji pokazatelj stanja pre našeg i posle našeg odlaska. Mi smo Paločeviću isplatili sva dugovanja uključujući i oktobarsku platu, asistencije i golove, premije za domaće i utakmice u evropskim takmičenjima.
Zašto su klupske finansije svuda u svetu ozbiljan posao, a samo kod nas o njima, bar pravno formalno, odlučuje radnički samoupravni socijalizam s onu stranu razuma?
Nas su se uplašili mnogi koji su finansijski i interesno zainteresovani da se lov u mutnom nastavi u nedogled, a sa njima i navijači koje časte menadžeri od transfera igrača. Sve njih je uplašio jedan zdrav, ekonomski razložan, a naročito moralno neumoljiv pristup koji smo najavili i preduzeli.
Skupštinu FK Vojvodina u najvećem čine navijači sa tribina, odnosno grupe Firma, Stara garda i Slaninari Zapad. Ne osporavajući njihovu ljubav prema klubu, veliko je pitanje koliko razumeju šta su klupske finansije i kako se klubom upravlja. Kako Skupština o svemu odlučuje, pokrenuli smo inicijativu da se izmeni Statut i održe izbori na svim nivoima. Naš predlog nije prošao, a da jeste kompanije koje su činile Poslovni tim FK Vojvodina založile bi svoju imovinu kako bi se obezbedila dugoročna finansijska sredstva neophodna za funkcionisanje kluba. Tu mislim pre svega na otplatu zaduženja iz ranijeg perioda, ali i na unapređenje rada. Bojim se da se u narednih deset do dvadeset godina neće ukazati ovakva prilika, ne samo za FK Vojvodinu već uopšte za ma koje sportsko društvo u Srbiji.
Možemo li reći da su za propuštenu priliku odgovorni ljudi iz Novog Sada, a ne nikakvi “zli blizanci” iz Beograda, kako se to inače neprestano naglašava?
Dok sam bio u klubu, prosečan broj navijača na utkamicama bio je oko tri i po hiljade. Zapad je bio pun; dakle mnogo porodičnih ljudi, Novosađana starijih od 60 godina koji su mi prilazili i saopštavali kako bi dali pola imovine da nastavimo početu klupsku politiku. Nasuprot njima su “najvatreniji” – koji su sebi dali za pravo da se pitaju u ime svih navijača. Oni su po pravilu najglasniji, dok je onaj intelektualniji i pristojniji deo zaćutao, kako se to i inače događa u životu. Ta i takva agresivnost je pobedila na Skupštini kluba 13. decembra kada je odbijen predlog novog Statuta. Navijače je na sednici predvodio Srđan Kuprešak. Pitajte tog čoveka šta je njegov koncept i šta zamera nama, a podsetiću vas da su u članovi Poslovnog tima koji sam predvodio bile više nego ozbiljne kompanije ne samo za naše domaće prilike i okvire.
Stupili smo u kontakt sa kompanijom Filips koja je, kao što znate generalni sponzor holandskog velikana PSV-a. Ideja je bila da ostvarimo saradnju koja bi u nekoj perspektivi bila uvertira za eventualnu privatizaciju u nekih pet do šest godina. Za mene je bilo fascinantno da u Fudbalskom savezu Srbije nije bilo spremnosti ni za razgovore na tu temu. Očigledno je da postojeća situacija u sportu odgovara svima osim ljudima iz realnog biznisa.
Da li je ono što se dogodilo u FK Vojvodini ipak ilustracija nedostatka političke volje na širem planu da se konačno uvede red u jedno toliko važnu i unosnu oblast kakva je sport?
Sednici Skupštine FK Vojvodina nije prisustvovao predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza, iako je bilo sasvim logično i opravdano da dođe. Kada imate u vidu da i FSS, kao ustanova koju predstavlja, nije usvojio Statut čije usvajanje je naložilo Ministarstvo sporta – jasno vam je da je to sistem spojenih sudova. Jedan čovek nije svemoguć, bio on i Aleksandar Vučić. Ministar sporta Vanja Udovičić bi morao da sankcioniše sve one koji nisu ispunili svoje obaveze. Nov Statut je veoma jasan. Reč je o nizu izuzetno dobrih mera preuzetih iz evropske prakse. On je neophodan da bi se uveo red. Verujem da bi čak trebalo doneti zakon koji bi uređivao samo fudbal. Nadalje, potrebna je veća kontrola FSS koji ima velike ingerencije.
Sport nije samo biznis, kako naglašavate. Da li u sveopštoj jagmi za novcem zaboravljamo njegov značaj za najmlađe naraštaje?
I moja kompanija i ja lično smo oduvek, ceneći važnost koju sport ima u svakom ozbiljnom društvu, ulagali mnogo, pre svega u mlađim uzrasnim kategorijama – te smo tako 2014. godine bili generalni sponzor Lige budućih šampiona SOS kanala. Pomagali smo i školu Petra Puače koju pohađaju deca do 14 godina. Tada smo se uverili ne samo u važnost i svrsishodnost našeg truda, već i u radost i plemenitost koju sport budi i razvija u deci. Nakon tog iskustva usledila je po prvi put saradnja “Energotehnike – Južna Bačka” sa jednim seniorskim timom, odnosno Fudbalskim klubom Vojvodina. To je trajalo oko pet meseci i ne kajem se. Žao mi je jedino zbog toga što je propuštena velika prilika da se jedno veliko sportsko društvo ozbiljne tradicije izdigne iznad proseka u Srbiji. Naš sport, nažalost, tavori jer sportska društva i saveze vode oni koji se teško mogu pohvaliti moralnim skrupulama. Ne vidim sebe u tom društvu.
Dvadeset srpskih kompanija, domaćih i privatnih, formiralo je Poslovni tim FK Vojvodina. Ušli smo u fudbalski klub kako bi ga finansijski podigli, ozdravili i kako bi se započelo ono najvažnije – ulaganje u omladinsku školu. Zašto? Da li je potrebno ikome objašnjavati da nije dobro da našu najtalentovaniju decu kupuju menadžeri i to u uzrastu od 14 godina? Hteli smo da podmladak ostaje u klubu do osamnaeste godine, da dobiju priliku da zaigraju u seniorskom timu, donesu trofeje Novom Sadu, a onda nakon toga odu u inostranstvo i zaigraju u velikim klubovima. Za ostvarenje tog plana koji smo zacrtali, potrebno je tri do četiri godine, jer je klub bio u takvom stanju da je tako nešto nemoguće bilo izvesti za kraće vreme.
Autor: Magazin Dani
