Kada te avanturistički duh i želja za upoznavanjem drugih kultura nadjača, ne preostaje ti ništa drugo osim da spakuješ ceo život u dva kofera i kreneš u nepoznato, na drugi kraj sveta. Upravo nas u takvu priču uvodi mlada Novosađanka, Mila Urošević, koja živi i radi u San Francisku. Nakon što je upisala Inženjerski Menadžment na FTN-u, poželela je da završi studije u inostranstvu, to joj se i ostvarilo. Master diplomu dobila je krajem avgusta 2014. godine, a nakon toga i posao marketing konsultanta. Najviše uživa u zalasku sunca, degustaciji vina i koncertima kraj jezera u okolini grada. Iako je to često veoma teško uz toliku vremensku razliku, redovno održava kontakt sa porodicom i prijateljima. Otkrila nam je kakve su reakcije okoline kada čuju da je iz Srbije, kao i šta joj najviše nedostaje iz Novog Sada.
Kad si otišla u Ameriku i čime se baviš?
U Ameriku sam odlazila dva puta – prvi put s namerom da se vratim, a drugi da ostanem.
Vrlo brzo nakon što sam upisala Inženjerski Menadžment na FTN-u, znala sam da želim da završim studije u inostranstvu. Pre tri godine živela sam i radila u New Jersey-u preko Work&Travel programa. Tada sam proputovala celu istočnu obalu Amerike. Želela sam da živim daleko, pričam druge jezike, da je sve oko mene nepoznato i novo. Htela sam da vidim kako ću snaći u svemu tome ako jednog dana zaista odem. Obožavam da putujem, upoznajem nove ljude, istražujem, da se snalazim sama, pa sam s tom namerom tada i otišla.
Odmah po povratku u Novi Sad krajem 2012. godine, počela sam sa pripremama za master u Americi, potragom za pravom školom i programom koji me interesuje i završavanju osnovnih studija na FTN-u. Zbog visokog rezultata koji sam ostvarila na testovima neophodnim za postdiplomske studije u Americi, dobila sam poziv od “HULT International Business” škole početkom juna 2013. godine. koji mi je ponudio stipendiju. Njihov master program i internacionalno iskustvo koje pružaju bilo je upravo ono što sam želela. Za veoma kratko vreme završila sam preostale korake u aplikaciji, položila preostale ispite, diplomirala krajem avgusta i nepune dve nedelje nakon toga odletela za San Francisko, da bih već sutradan počela sa nastavom.
Master diplomu dobila sam avgusta prošle godine. Kao sto sam od početka želela, ostala sam u Americi da iskoristim mogućnost da pronađem posao u struci. Koristila sam kontakte za prikupljanje informacija, slala aplikacije u nekoliko kompanija, imala par intervjua i ubrzo dobila i ponudu za posao od konsalting firme iz okoline San Franciska. Radila sam na globalnom projektu u Cisku, koji sam nedavno završila. U međuvremenu dobila sam ponudu od druge konsalting firme za koju trenutno radim kao marketing konsultant.
Otkud baš San Francisko? Da li si išla na sigurno sa nekom preporukom ili na sreću?
Na čistu sreću! HULT “International Business School” je jedna od najinternacionalnijih škola sveta. Ima kampuse u sedam gradova – pet osnovnih: San Francisko, Boston, London, Dubai, Šangaj i dva rotaciona centra: Njujork i Sao Paolo, sa studentima iz više od 120 zemalja sveta. Želela sam Ameriku iz više razloga, a najviše zbog dalje karijere, što ostavlja dva grada kao izbor – San Francisko i Boston. Presudila je klima i činjenica da na Zapadu još nisam bila. U svakom slučaju, iskoristila sam i mogućnost rotacije koju škola daje i završila deo studija u Londonu, nakon čega sam se vratila u San Francisko.
Sa kim se družiš u novom gradu i koliko je teško steći nove prijatelje?
Prijatelje ili poznanstva? Koliko je teško steći nova poznanstva zavisi od toga kakva si osoba. U mom slučaju, to uglavnom ide lako. Ta “veština” je ipak neophodna kako bi uspeo da održavaš socijalni život, a i profesionalni. Živeti daleko od kuće je neopisivo iskustvo. Neke stvari se promene iz korena, a da toga nisi ni svestan. Sama činjenica da spakuješ ceo svoj život u dva kofera, odeš na drugi kraj sveta sam, počnes neki novi život iz početka, ne znaš ništa i nikog oko sebe nauči te da isto tako shvatiš da i ljudi dolaze i odlaze. Iako se poznanstva generalno lakše uspostavljaju i prijateljstva brže učvršćuju kad si daleko od kuće, “vidimo se na onom kraju sveta”, “čujemo se na skajpu obavezno”, “dolazim ti čim budem u “okolini””, “piši mi čim se smestim“ rečenice su koje sam više puta izgovorila… Naučiš da praviš balans između vezivanja i samog druženja.
Do sada sam upoznala mnogo ljudi tokom boravka u San Francisku. Dok sam studirala, najviše sam se družila sa društvom iz škole. Nakon završetka, neki su se zaposlili i ostali, kao i ja, dok se većina njih vratila u svoje gradove. Trudim se da ostanem u kontaktu i sa njima koji su otišli.
Upoznala sam i dosta mladih iz naše zemlje koji ovde žive i rade, većina njih u “Facebook-u”, “Google-u”, “Yahoo-u” i drugim kompanijama u Silikonskoj Dolini. Često putujemo zajedno, izlazimo, organizujemo izlete i druge aktivnosti. Imamo i našu internu grupu na fejsbuku za sve Srbe u Silikonskoj Dolini koja je veoma aktivna.
Da li je teško prilagoditi se drugoj klimi, ljudima i načinu življenja?
Kao i sve ostalo, i to zavisi od osobe. Adaptacija je neminovna zbog drugačijeg načina života, a neke stvari se promene zauvek. Neke promene su lake i uzbudljive i obično dolaze same po sebi, dok ima i onih koje zahtevaju napor da bi mogao da se adaptiraš u novu sredinu. “Normalno”, “uobičajeno” i “društveno prihvatljivo” su termini koji više ne postoje u tvom rečniku. Usvajaš nove vrednosti, shvataš da sve što si do sada (ne) prihavatao i o čemu si imao određeni stav dobija drugu dimenziju. Odrastanje je mnogo brže, upoznaješ delove sebe za koje nisi ni znao da postoje. Sloboda i shvatanje sopstvenih mogucnosti dobija potpuno novi oblik – saznanje da si otišao i uspeo “tamo negde” hiljadama kilometara daleko od kuće, potpuno sam, čini da se osećaš sposobnim za mnogo veće stvari u životu nego što si do tada mislio.
A kada dođe dan da osetiš neku vrstu nostalgije kada prođes ulicom kojom si išao na fakultet, odeš u “tvoju” prodavnicu u koju si išao dok si živeo na “onoj” adresi, sretneš ljude s kojima si se družio prošle godine, tada shvatiš da se konačno osećaš kao kod kuće u svom novom gradu.
Šta je po tebi najinteresantnije u San Francisku i šta turiste najviše oduševljava tamo?
San Francisko je grad prepun dešavanja u kom nikada ne može da ti bude dosadno. Svakim danom sam sve više oduševljena svojom odlukom i nijednog trenutka se nisam pokajala svojim izborom. Klima je divna, tokom cele godine je toplo i sunčano, što daje mogućnost za nebrojene dnevne aktivnosti, koncerte, izlete, duge šetnje kraj okeana, razne sportove i fizičke aktivnosti u parkovima.
Od glavnih turističkih atrakcija izdvojila bih “Alcatraz”, “Fisherman’s Wharf”, “Lombard Street”, naravno “Golden Gate”, neodoljivi pogled na grad sa “Tween Picks-a”, i “Dolores Park” za uživanje na travi i suncu. S obzirom na to da živim ovde i nikad nisam sebe posmatrala kao turistu u San Francisku, od svih atrakcija najviše uživam u zalasku sunca na “Ocean Beach-u”, džogiranju uz obalu ispod “Bay Bridge-a”, sunčanju u nekom od parkova, degustaciji kalifornijskih vina, dnevnim žurkama na bazenima i koncertima kraj jezera u okolini grada.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Mnogi tvrde da je nostalgija iracionalna “bolest” koja nas navodi da se sećamo samo lepih stvari iz svog rodnog grada i da idealizujemo ljude, mesta i trenutke koje smo tamo proživeli. Ja ipak mislim da je to retka prilika da shvatimo prave vrednosti koje imamo u životu.
Najviše mi nedostaju mamina gibanica i pita s makom, dugi filozofski razgovori s tatom, svaki trenutak proveden s bratom, bakini nedeljni ručkovi, kafa u limanskom Makijatu s drugaricama. Nedostaje mi i “da se nađemo kod Putnika”, dobre svirke u Laze Telečkog i šetnje Zmaj Jovinom. Iako je to često veoma teško uz toliku vremensku razliku, redovno održavam kontakt s porodicom i prijateljima.
S obzirom da si prilično daleko, koliko često uspevaš da obiđeš rodni grad?
Ne računajući tromesečni boravak u Londonu prošle godine kada sam imala mogućnost da odem par puta kući, do sada sam bila dva puta – krajem pretprošle godine i zimus za praznike. A s obzirom na to da sam sada i zaposlena, ne verujem da cu odlaziti češće od jednom godišnje, ako ostanem u San Francisku.
Kako ljudi reaguju kada čuju da si iz Srbije?
Da li je to deo Rusije? Da li je blizu Rusije? Tamo je stalno hladno, zar ne? Vi i Rusi imate isti jezik? To su uglavnom prva pitanja na koja moram da odgovorim kratko “ne” da bismo mogli da uđemo u dalju diskusiju o tome odakle sam, za one koji ne znaju gde je Srbija. Brzo sam shvatila da mnogi razumeju “Sibir” umesto “Srbija”, a i akcenat nam je sličan, pa odatle i ta pitanja.
U San Francisku žive ljudi iz celog sveta. Uglavnom su radoznali da čuju više o Srbiji, Evropa je egzotika za one koji je nisu nikad posetili. Zanima ih naša muzika, hrana, provod, jezik, priroda. Neki su me pitali da li je tačno da su sve žene lepe a svi muškarci visoki. Mnogi su čuli i za naše sportiste – imam kolege koji su veliki Đokovicevi fanovi, pa smo zajedno išli da gledamo jedan od mečeva. Na kraju, većina bi želela da poseti Srbiju prvom prilikom.
Autor: Nataša Polarecki
