Kako bi našli ono što ih najviše ispunjava, osnovni motiv mladih ljudi, da se upute u inostranstvo, je potraga za boljim životnim uslovima u nadi da će negde raditi ono što zaista vole i žele. Napuštanje zemlje je ono što treba da nas plaši, naročito zbog “odliva mozgova”, ali kako kažu stručnjaci, nije problem u tome što odlaze, već što to se ne vraćaju. Naš sagovornik, Viktor Gencer iz Novog Sada, odlučio je da svoju sreću okuša u Nemačkoj, a za naš portal otkrio je čime se trenutno bavi, koliko je zadovoljan životom u ovoj prelepoj zemlji te i koliko mu nedostaje Novi Sad.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije i čime se trenutno baviš?
Osnovni i jedini motiv mog odlaska iz Srbije, iskreno, najviše se zasnivao na egzistenciji, ali i lošem životnom standardu. Stoga sam napustio Srbiju i otišao za Nemačku gde trenutno radim u ugostiteljstvu (gastronomija).
Da li smatraš da mladi ljudi imaju perspektive za bolji život i napredovanje u Srbiji?
Što se tiče napredovanja u Srbiji, biću iskren. Smatram da mladi ljudi teško mogu da napreduju čak i sa najvišim stepenom obrazovanja i najvišim koeficijentom intelekta. Zašto je to tako i ko je za to kriv su već dubiozna pitanja na koja moraju da odgovore vrhovne vođe Srbije.
Koju destinaciju, tačnije grad si ti odabrao kao mesto iz svojih snova?
Što se tiče destinacije kao i grada u kojem trenutno boravim, ne smatram to preterano važnim, ali evo odgovoriću vam. Gradić se zove Ham, lep je, urban, miran i veoma spokojan. Mada, kao što sam već i napomenuo, nije mi bilo važno kako mesto izgleda, koga ću da sretnem… bazirao sam se iskljućivo na već pomenuto preživljavanje. Gradom sam svakako oduševljen kao i ljudima sa kojim radim. Doživeo sam značajnu promenu i sada konačno dišem punim plućima.
Sa kim se najviše družiš i koliko ti je bilo teško da se uklopiš u sredinu?
Nemam mnogo vremena za druženje, ali kada se za to ukaže prilika, provodim dan sa dobrim prijateljem iz detinjstva kao i sa čovekom za koga radim. Da li biste verovali kada bih vam rekao da se družim sa gazdom i da me on kao svog radnika veoma ceni i poštuje kao i ja njega. Poštuje ono što radim, prepoznaje kvalitet čoveka i radnika. To je ono što u našoj državi ne možemo da dobijemo, a veoma je lako – poštovanje.
Da li često dolaziš u Srbiju?
U Srbiju ne dolazim često, mada moram da priznam da me nekad uhvati nostalgija za našim prelepim Novim Sadom kao i prijateljima i porodicom koje sam ostavio iza sebe.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju da živiš? Ako ne, zašto?
Kratko i jasno – ne! Možda nekada, kada u njoj budem uspeo da živim dostojanstveno kao čovek, od svog rada.
Autor: Tamara Kovačević
