Novosadska muzička scena ne bi bila ono što jeste bez prepoznatljivog zvuka “Positive Band-a” koji, kako Novosađani kažu, zagarantovano donosi dobru i veselu atmosferu gde god da se ovaj peterac pojavi. Sa frontmenom poznate grupe energičnih, duhovitih i veselih momaka, Daliborom Milosavićem, razgovarali smo o svim prednostima i nedostacima koje život muzičara sa sobom nosi, o razlozima zbog kojih su postali neizostavan deo svadbenih proslava velikog broja novopečenih mladenaca, ključ dobrog provoda, i planovima koje iza zatvorenih vrata muzičkih studija i u pauzama svirki već izvesno vreme kuju.
“Positive Band” je ime dobro poznato novosadskoj publici ali i znatno šire – svirate u klubovima i na proslavama širom naše, kao i okolnih zemalja. Koliko dugo nastupate zajedno, i kako su izgledali vaši muzički počeci?
Pre mesec dana smo ustanovili da smo predugo zajedno, tačnije da sviramo skupa duže nego što smo u braku sa svojim ženama – mislim na Milana klavijaturistu i mene. Šalim se malo, ali realno je tako. Milan i ja najduže sviramo zajedno, sedam godina. Godinu dana kasnije došao je Vukašin, naš gitarista, ili preciznije, tada smo ga “ukrali” iz drugog benda. Od pre pet godina sa nama je i Filip, tada sveže razveden, a najmlađi i “najnoviji” član benda je bubnjar Slavko. Svirali smo u startu po Novom Sadu i okolini, a kada je došao Filip malo smo uozbiljili priču i repertoar pa smo počeli da sviramo i svadbe. Na taj način su nas čuli i drugi. Postepeno i lagano smo se proširili i na region – BiH, CG, pa čak i Hrvatsku.
Za vas kažu da ste jedan od najboljih bendova za svadbene proslave i veselja. Šta je to što vas izdvaja u moru drugih?
Prvo hvala za kompliment. Ono što nas odvaja od drugih bendova je zabava koju pravimo jedni drugima. Iako to verujem zvuči čudno, stvarno je tako. Evo i objašnjenja. Ako je nama uživanje sviranje i pevanje, i ako još tu dodamo zabavu, naša energija će se osetiti i prenećemo je drugima. Dalje, napravili smo takav repertoar, sa takvim aranžmanima da sve zvuči krajnje pristojno. Drugim rečima – ove koji slušaju zabavnjake neće biti sramota da igraju uz narodnjake i obrnuto.
Kako izgleda rad u timu od pet momaka? Da li i vi kao većina bendova imate onog jednog odgovornog člana koji organizuje nastupe, putovanja i probe, nezaobilazno jednog dežurnog “klovna” koji je zadužen za šalu i dobro raspoloženje, kao i onog koji ima epitet najvećeg “zabušanta”?
To je pitanje više za našu dragu Anu Bebić sa kojom najviše volimo da radimo. Nju pitajte kako nas izdržava i podnosi! Šalim se naravno. Dugo se znamo i samim tim znamo i vrline i mane svakog od nas. Tako smo se i podelili. Jedan vodi računa o prevozu, drugi o klubovima, treći o svadbama, četvrti o tome da li smo nešto zaboravili (a stalno zaboravljamo) i tako. Mislim da je Filip najodgovorniji a deluje najneodgovornije.
Šta je to što volite da svirate za svoju dušu, a šta vaša publika najviše voli da čuje?
Uvek nađemo trenutak da sebi damo malo oduška, to je obično ili na početku ili na kraju svirke. Ako je na kraju, ja volim da pevam Džejeve balade ili na primer “Bijelo dugme”. To je taj neki momenat kada je atmosfera u padu i kada možemo da damo sebi malo na volju.
Koji trenutak u dosadašnjem zajedničkom radu i karijeri smatrate najznačajnijim? Na šta ste najponosniji?
Mi smo još uvek u fazi prepoznavanja sebe ali realno mislim da je taj proces pri kraju. Za sve bendove koji rade ovako kao i mi najveći je problem opredeliti se za dalji korak. To je stvarno presudan trenutak. A to je izdanje, CD, pesma. Nešto što daje vaš jasan pečat. Pesma koja će da vas artikuliše za naredne godine. Mi smo se baš ubrzali u ovoj godini i kupili par pesama sa ciljem da uđemo u studio i da kažemo “da, ovo smo mi”. Bukvalno je pitanje dana kada ulazimo u studio. Kad to završimo, mislim da ćemo biti ponosni.
Koje su najveće prednosti a koji nedostaci nekonvencionalnog posla poput vašeg koji ne podrazumeva radno vreme od devet do pet?
Ajmo prvo mane. Noć kao treća smena je najteža. Ujutru kada svi ustaju da idu na posao, mi pokušavamo da spavamo. Više volimo zato zimu, jer dan kasnije počinje. Teško je za naše devojke i žene jer vrlo često nismo tu. Mi ih razumemo i stvarno im dugujemo zahvalnost što prolaze zajedno sa nama ovakav život. A sad prednosti. Možemo ponedeljkom da spavamo koliko hoćemo. Možemo da kačimo na FB i Instagram raznorazne slike i statuse kako je ponedeljak divan neradan dan i time izazivamo mržnju većine! Takođe, Filip ima više vremena za svoju ćerku, ja imam vremena da šetam psa, nemamo šefa, šefovicu… ma gde ćeš lepše!
Koliko se muzička scena i ukus publike promenio od momenta kada ste počinjali pa do danas?
Muzika je kao i sve podložna promeni. Nekad su bile jasno podeljene celine, postojali su oni koji vole zabavnu i oni koji vole narodnu muziku. To je bilo jasno samo kada pogledaš nečiju garderobu. Sada mlađe generacije slušaju sve. I Đanija i Stoju i “Ramštajn” i “Sting”. Kao i sve u životu, ima to svoje prednosti i mane. Sve je stvar izbora.
Koliko vaš privatni život trpi zbog činjenice da mnogo vremena provodite u putu, i da vaš posao počinje u kasnim večernjim, a završava se u ranim jutranjim časovima?
Apsolutno trpi. Kao što sam već rekao, veliko hvala dugujemo svojim devojkama, ženama, deci što nas trpe ovakve. Nekad se pitam da li bi mi bilo bolje da radim od 9-17, ali sam svestan da se posao najčešće ne završava tada, već sat ili dva kasnije, i onda jednostavno ne vidim sebe u tome. Nekad se desi, bar jednom mesečno da više vremena provedemo u putu nego na samom nastupu. Ali, i to je deo posla. Neko putuje po 50 km na svoj posao svaki dan.
Da niste muzičari bili bi…?
Dalibor – fudbaler iz Kaća
Vukašin – beli mag
Milan – izumeo bi elektronsku cigaretu koja ne mora da se puni na struju
Slavko – čuvar plaže u zimskom periodu
Filip – popravljao bi najlon čarape
Kakvi su vaši planovi za budućnost? Da li ljubitelji vašeg zvuka i energije mogu da očekuju i neka autorska ostvarenja ili za sada nastavljate u istom uigranom tempu?
Uobičajena je fraza “radimo na novom materijalu”. Mi radimo na prve tri pesme koje planiramo da puštamo na svaka tri do četiri meseca, pa da nakon toga stanemo, vidimo šta smo uradili i odredimo šta dalje. Najveći je “problem” da tu našu energiju zapakujemo u pesmu, a potom i u spot i kažemo, “da to smo mi koje slušate uživo”. To je ono što je najbitnije. Svakako ćemo vas obavestiti kad napravimo sledeći korak napred.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
