Ne znam jel bi se Sterija u grobu okretao ili grohotom smejao na sinoćni miris pizdarije u najstarijem teatru vo Srblja, gde na najreferentnijem regionalnom teatarskom festivalu, 62. po redu Sterijinim igrama, Žiri u sastavu: predsednik, Predrag Miki Manojlović, glumica Emina Elor, kompozitorka i najmlađi akademik SANU, Isidora Žebeljan, te reditelji, Aleksandar Popovski i Nikita Milivojević (jedini koji se nije pojavio pred narajcanom publikom), nije dodelio niti jednu nagradu za: predstavu u celini, dramski tekst, najglumca i glumicu, kostim, scenografiju, rečju ni za šta.
Mišljenja podeljena i oprečna, u pogledu odluke Žirija, zapalile društvene mreže i štampani tisak, a sve na razmeđi moglo bi se reći, dve Sterijine drame – “Laže i paralaže” i “Rodoljubaca” (dakako, u prenesenom smislu i parafrazi). Zvanično, obrazlažući odluku prominentni Žiri (što svaka od ličnosti i umetnika koji ga sačinjavahu ove godine u istinu jeste), “natolkovao je”, među ostalim:
– Danas, sagledavajući ambicije, talenat i napore, viđene domete i okolnosti u kojima stvaraju učesnici takmičarskog programa, u vremenu nenaklonjenom pozorišnom stvaralaštvu i institucijama kulture, te posebno složebim i teškim uslovima u kojima SP nekako opstojava, kao i primernu odanost novosadske publike Sterijinim igrama, žiri jednoglasno odlučuje da dodeli dve zaslužene nagrade svim učesnicima 62.pozorja i Specijalnu Sterijinu nagradu publici 62. Pozorja.
Bilo je tu pozivanja dakako, na lumene i osnivače: Iva Andrića, Tomu Tanhofera, Veljka Petrovića, Branka Gavelu, Mladena Leskovca, Velibora Gligorića, Milana Bogdanovića etc., od 1956. pa na ovamo, ocene da je selekcija predstava obavljena odgovorno, ali sumarnu eksplikaciju dao je doajen eks yu glumišta, Miki Manojlović rečima da je bio izuzetno uzbuđen i izrazito ponosan kada je bio pozvan da predsednikuje ovogodišnjim Žirijem 62. SP, no “kako su se predstave nizale, sreća i zadovoljstvo su mi gubili na intenzitetu, i sve što sam imao za reći, učinio sam to u objašnjenju i jednoglasnoj odluci mojih kolega i mene. Ova odluka nije ni protiv koga, već upućuje na to gde smo mi kao društvo, kao kultura u proteklih 15 godina; Kakav je to naš zahtev prem samima sobom i pred drugima?!; pitali smo se hoćemo li nagrađivati osrednjost, zalaganje i hteli smo ovom odlukom da postavimo pitanje kuda ide i gde je srpska kultura danas”, reako je među ostalim predsednik Žirija, praćen burnim negodovanjem, psovkama i zvižducima u Sali (gde su se dakako izdvajali u vulgarnosti Đorđe Randelj i još poneki prostak), ali u ovoj vrlo “hot situaciji” svakako je prednjačila grupa predvođena prvakinjom Drame SNP i malih ekrana, Gordana Đurđević Dimić (uz glumice Aleksandru Pleskonjić, Danicu Grubački, umetničku direktoricu SNP, Nevenu Janać, i generalno deo ekipe predstave i zaposlenih SNP, koji su učestvovali u hitičnoj i zaista vanvremenskoj postavci “Na Drini ćuprije”, reditelja Kokana Mladenovića, inače ocenjenom ocenom 4.76 po proceni publike), koja je Manojlovićevoj gotovo ludoj kuraži da se obrati publikumu replicirala i dobacivala da ovaj “nije zainteresovan za srpski jezik i kulturu; da treba da vrati novce od honorara od žiriranja (oko 100 hiljada dinara), da je odluka pretenciozna i sramna, da Pozorje treba da je poništi i slično”. Manojlović je replicirao: “Nemojte vi meni govoriti kako se brani ova ili ma koja zemlja, ovaj ili onaj smisao umetnosti, jer ja to radim na razne načine na raznim meridijanima čitavog života.”
Bilo je tu i transparenata: “Ne budi kukavica i prezri kukavice”, te “Samo straha treba da se bojimo”, koji su implicirali na prilično labavu konstrukciju da Mladenovića predstava “Na Drini ćuprija” nije dobila nagrade (a dobija ih na svim našim i regionalnim festivalima, gdegod učestvovala) iz političko-politikantskih razloga (jer se SNS stožerna nomenklatura ne oduševljava baš Mladenovića adaptacijom Andrića). Međutim, daleko bi to bilo od mogućeg razdrešenja ovakve odluke Žirija, budući su u pitanju izraziti Potpisi i integriteti, na koje je teško moglo da se utiče ma čime. Pre će biti, da su u pitanju nekakve lične razmirice glede estetičkih i svekolikih drugih stavova, na razmeđi Mladenović-Manojlović (kako saznajemo po kuloarima još iz doba Mladenovićeva upravnikovanja “Ateljeom 212”) ali, čini se da je ponajpre u pitanju korišćenje situacije da se kroz Odluku žirija 62. Pozorja uputi poruka celokupnoj javnosti (i to ne samo teatarskoj, dočim u svim domenima stvaralaštva) – dokle, bre sa mediokritetstvom u umetnosti ili kako je to lepo kaz’la na otvaranju Pozorijanskih igara, doajenka vojvođanskog glumišta, Mira Gardinovačka – “pozorište je često ogledalo društva”. A kao raspalo društvo mi jesmo upali u jedan kovitlav beznjenice, sterijanskog rodoljupstva, lažo-paralažisanja i stvarnosti a samim time i umetnosti.
No, da li je takva poruka morala biti puštena “urbi et orbi” baš na najreferentnijem pozorišnom festivalu u regiji, da li zaista niti jedna scenografija, kostim, glumačka izvedba nisu zadovoljili kriterije žirija, ili se mogao celokupan kontekst društva u kome živimo sagledavati sa manje oštrine i nadobudnosti, pitanje je koje će javnost, dugo, dugo, nakon ovog Pozorja razmatrati. I to nikako ne znači da čak i u takvom raspadu društvenom, estetičkom, duhovnom i stvaralačkom, nema izuzetaka. A predstava na “Drini ćuprija”, SNP u režiji Kokana Mladenovića, to zasigurno jeste. I nažalost, kao takva potvrđuje pravilo.
Vidno potrešen i pokunjen, ali dostojanstven, čestit i skroman, beše selektor i direktor Pozorja, dr Miroslav Radonjić koji je u svom pledoajeu istakao sa koliko je strahopoštovanja ušao pre 25 godina u instituciju Sterijinog pozorja, bivajući u svakom trenutku svestan i ciljeva proklamovanih idejama nastanka Sterijinog pozorja i lumenima i korifejima jugoslovenske i evropske književnosti koji su ga osnivali.
– Iskreno i bez zadrške i nadalje stojim iza svoje selekcije. I ova odluka žirija ne može da ugrozi integritet i ugled Festivala, koji on ima tolike decenije za nama – rekao je među ostalim Radonjić.
Žiri Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije sa autorom-novinarom, Slobodanom Savićem na čelu, uz komentatorku Aleksandru Glovacku i teatrološkinju, dr Marinu Milivojević Mađarev, odlučio je da jednoglasnom Odlukom Okruglog stola 62. Pozorja za najbolju predstavu proglasi “Na drini ćupriju” po motivima dela Iva Andrića, a u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića, te izvedni ansmbla Drame SNP. Takođe, identičnu odluku doneo je i žiri dnevnih novina “Dnevnik” u sastavu: Miroslav Stajić, Nina Popov i Nataša Pejčić koji su za najbolju režiju proglasili upravo Mladenovićevu.
O koncu, ove večeri skandala ili stavljanja “prsta u oko” celokupnoj kultur javnosti Srbije, izvedena je sjajna koprodukciona premijera “Moja ti”, “Ateljea 212” i Sterijinog pozorja, po nagrađenom tekstu Olge Dimitrijević “Kako je dobro videti te opet” u režiji Aleksandre Milavić Dejvis, gde su heroine srpskog glumišta: Gorica Popović, Tanja Bošković i Svetlana Bojković na maestralan način dočarale odnos srpskog društva prema starijoj populaciji. A društvo koje ima nipodaštavački, ubistven odnos prema slabijima od sebe, prema onima koji više “nemaju svrhu” izuzev u postojanju koje je samo po sebi nelagodno (bolesti, onemoćalost, itd) jeste društvo debakla i “tihih ubica”.
Gotovo komemorativnim koktelom, završeno je i ovo 62. Sterijino pozorje. Posledice, živimo i gledamo svakodnevno. Hoće li baš ovo događanje pokrenuti u nama damare za zapitati se, za problematizovati se, ostaje nam da vidimo.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Srđan Pablo Doroški
