Mladom stvaraocu je neophodno da mnogo radi, da mnogo želi i da ne odustaje od postavljenog cilja. Ako nemate cilj, to je kao da ne znate ni zašto ste rođeni… kaže za naš portala mlada slikarka Gala Čaki. U Novom Sadu je završila Akademiju umetnosti, izgradila svoju porodicu i stekla lepa prijateljstva, ali i značajne kontakte sa ljudima koji imaju sluha za umetnost. Trenutno je na doktorskim studijama u Beogradu, iza sebe ima veliki broj izložbi, a sigurnim koracima otvara vrata na svetskoj sceni, koja je prepoznala neprikosnoveni talenat ove mlade autorke!
Kada se kod tebe javila ljubav prema slikarstvu?
Ne bih to podvela pod pojam ljubav, jer je to više moja iskonska potreba. Konstantna pitanja koja sam postavljala sebi, pronalazila su odgovore jedino u likovnim znacima, te sam shvatila da je to jedini način da izrazim svoje biće. Mislim da je to važno, da znate za šta ste stvoreni na ovom svetu. Od malena sam crtala po ceo dan, po svim prostorima, koji su mi se činili pogodnim za moje izražavanje. No, niko me nije upućivao da slikarstvo može biti deo mog životnog opredeljenja. Sasvim slučajno se desilo da se upišem na Akademiju umetnosti u Novom Sadu.
U čemu nalaziš inspiraciju za svoje slike?
Inspiracija je isuviše moćan pojam, da bih ga okarakterisala nekim ljudima koji su uticali na moj sisitem razmišljanja. Iako je svaka jedinka tkanost odnosa sa ljudima, slikama, zvukom, to nije moja definicija bića. Ja se krećem ka sebi kao konačnom cilju. Trenutno me dotiče Emil Sioran (Emil Cioran), rumunski filozof, s sistemom razmišljanja koji me opseda. Zahvaljujući njemu ja dobijam odgovore na moja postavljena pitanja. Taj odnos Siorana i mene je više od doticanja. Ljudi poput njega prodiru u mehanizam mog pogleda na svet, kako bi me učvrstili u odbijanju i nepristajanju na postavljenu stvarnost. Bez ovog mislioca mislim da nikada ne bih postala svesna svojih jada i obaveze da im se posvetim. Emil nije inspiracija, on je samo jedan mali elemenat mog sistema razmišljanja, koji postoji da bi mene izgradio.
Šta je potrebno mladom talentovanom umetniku da skrene pažnju na sebe?
Mladom stvaraocu je neophodno da mnogo radi, da mnogo želi i da ne odustaje od postavljenog cilja. Ako nemate cilj, to je kao da ne znate ni zašto ste rođeni.
Rad je taj kojim skrećete pažnju na sebe. Ljudi često posvećuju mnogo pažnje trivijalnim elementima, jer su prazni, nekreativni, a takav vid rada je trenutan. Sad zavisi od stvaraoca, da li on želi da bude trenutan ili da traje? Ja sam izabrala da trajem, a da li ću dosegnuti trajanje, na to pitanje nemam odogovor..
Kako je došlo do saradnje u Dubaiju?
Naporan rad, veliko htenje, želja, sreća, talenat, sve ovo vodi ka dobijanju određenih mogućnosti da se prikaže rad. Ponekad pozivi za saradnju proizilaze slučajno, ponekad od strane preporuka velikih ljudi. U Srbiji postoje ljudi koji su prepoznali moju želju i rad, te su željni da to nagrade. Saradnja sa ljudima iz Dohe je prošla u najboljem mogućem smislu, te verujem da ću uspeti da prikažem najbolji deo sebe i svog stvaralaštva i u Dubaiju. Potrudiću se.
Da li od umetnosti može da se živi u Srbiji?
U zemlji kao što je naša, esencija života je preživeti. Iz ovog razloga likovni stvaralac teško da može da živi od svog stvaralaštva, jer mu je za izgradnju potrebno mnogo ulaganja. Za stvaranje je potrebno puno materijalnih sredstava, ako mislite da dosegnete određeni nivo. Ako je stvaralac uporan i ako konstantno radi na sebi, može uvideti pomeranje svojih granica. Nakon godina rada i ulaganja, tek sada mogu da kažem, iako je to rano za likovnog stvaraoca, da počinjem da živim od svog rada. Trenutni pozivi da gostujem u raznim zemljama jesu o trošku tih zemalja, tako da ja tu vidim pomaka. Mislim da jedan likovan stvaralac mora da se gradi dugo godina, da bi nakon toga zaslužio i omogućio da on i njegova porodica žive od te vrste stvaralaštva.
Kakvi su ti planovi, da li su u izgledu izložbe kod nas i u inostranstvu?
U ovoj godini mi se otvara enorman broj različitih vidova izlaganja, a na meni je da iskristališem šta je najbolje za mene i samo stvaralaštvo. Za koji dan putujem u Dubai, zbog upućenog poziva da budem deo Internacionalnog simpozijuma umetnosti. U pitanju je simpozijum humanitarnog karaktera, jer će se novac od slika uputiti za pomoć deci, koja su teško obolela. Nakon toga odmah idem na Simpozijum keramike na Cresu, u Hrvatskoj. U maju postoji poziv za Sloveniju i Nemačku. U junu je upućen poziv u Mađarsku. U oktobru ću izlagati na Bijenalu slikarstva na Siciliji, a pozivi su upućeni i za Kinu i Njujork. Kao što vidite mnoštvo mogućnosti, za koje se nadam da će me odvesti na viši stupanj stvaralaštva.
Šta tebi predstavlja Novi Sad?
Novi Sad je stecište mojih odnosa sa meni jako važnim ljudima. Rođena sam u Ečki, selu pored Zrenjanina, zatim sam se preselila u Zrenjanin, nakon toga u Novi Sad, koji je ostao moja baza, iako sam tenutno na doktorskim studijama u Beogradu. Samom mestu ne pridajem važnost, važni su ljudi. Moje stvaralaštvo jesu upravo odnosi sa ljudima. Trenutno, vrlo malo vremena provodim u Novom Sadu, ali mu se uvek vraćam, jer sam izgradila u njemu porodicu i velika prijateljstva. Zaključak je da je meni Novi Sad ponudio mnogo kroz ljude. No, za moje likovno usavršavanje on nije pogodan, jer naša zemlja nije mesto gde se ulaže u mlade, vredne ljude. Nadam se da ću ja jednog dana to promeniti. Već sam sada počela da izlažem crteže dece iz Novog Sada u Japanu, a to je tek prva stepenica mog zalaganja za ljude iz ovog mesta.
Autor: Bojana Šević
Foto: Nemanja Maraš
