Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, anegdote i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.
Priča neodoljivo šarmantnog bračnog para Simić koju vam donosimo ove nedelje, nesumnjivo zavređuje da bude upisana u anale štrandaroške istorije, budući da je reč, ako ne o dva najstarija, ono bar dva najvernija ljubitelja novosadskog kupališta. Uz Judit i Bubišu, i njihova živa i bogata sećanja, potpuno neočekivano i pomalo nespremno pošli smo na proputovanje negdašnjim Novim Sadom, te kroz njihove oči videli sve lepote obale Dunava. Našli smo se pred fijakerima i danas nepostojećim Mostom princa Tomislava, čuli pištanje voza i videli dim kojim bi zaukavajući se duž pruge preplavio čitavo Podgrađe Petrovaradina, osetili vrelinu peska koji se pružao celom površinom Štranda, i u mislima se zajedno sa njima našli na Špicu negde u smiraj dana ne bi li zbijali šale i uživali u jednom sasvim običnom vojvođanskom sutonu.
Iako je veći deo svog života provela u Beogradu, gde je zajedno sa Bubišom i osnovala porodicu, Judit kaže da je ostala verna svom Novom Sadu i Štrandu, mada, kako naglašava, pre Štrandu nego samom gradu. Ovoj vrsnoj plivačici Dunav je čitavog života bio oaza i utočište, dok je za rađanje neraskidive spone između Bubiše i Štranda “kriva” neka neobjašnjia sila, takozvani jedinstven “duh” kupalište koji pleni i osvaja zauvek.
U razgovoru koji smo sa njima poveli tek u večernjim satima protekle nedelje, budući da su visoke temperature teško padale 93-ogodišnjem Bubiši, osvrnuli smo se na mnogobrojene tradicije porodice Simić, pomenuli dugogodišnja prijateljstva koje je spojila ista ljubav, prisetili se nekolicine zanimljivosti iz nekih prošlih vremena, te imali priliku da čujemo kako se privrženost Dunavu u njihovoj porodici generacijama prenosila “s kolena na koleno”. A dozu posebnosti ovonedeljnoj priči dala je i njihova unuka Lea, koja nam je kroz priču o svom detinjstvu objasnila zašto Štrand zauzima tako važno mesto i u njenom životu.
Kada i kako se rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?
Judit: Ja sam rođena u današnjem Zrenjaninu, nekadašnjem Petrovgradu, a pošto Begej tuda teče moji roditelji su, koliko znam po pričama i fotografijama, oduvek voleli da se kupaju na reci. Posle, kada smo došli u Novi Sad, te iste 1946. godine, iznajmili smo kabinu na Štrandu pod rednim brojem dva. Moja ljubav prema reci i novosadskom kupalištu rodila se već tada. Imala sam možda 16 godina kada sam prvi put preplivala Dunav. A i moja ćerka ga je takođe preplivala mlada bez problema, dok je bio malo niži vodostaj, i sećam se da drugar koji je išao sa njom nije više želeo da se upušta u tu avanturu pa se vratila sama. Ja sam dakle od malena ovde dolazila. Kasnije mi se pridružila i moja ćerka koja je na Štrandu i prohodala, a nakon dosta godina stigla nam je i naša Lea koja je svako leto od svoje prve godine provodila upravo ovde. To su štrandaroške generacije. Sada mi je 80, a imala sam 9 godina kada smo prvi put došli na Štrand.
Bubiša: Ja sam odrastao na Savi, u Beogradu, i tamo Dunav nikada nije bio tako popularan. On je važio za brzu i opasnu reku sa dosta neuređenom obalom, voda je bila hladna i prljavija u odnosu na Savu. Sava nam je bila bliža, imala je takozvana kupatila ili kupališta, kao i splavove odakle smo skakali, i tako. Hoću da kažem da sam i ja oduvek voleo reku, ali sam novosadsko kupalište upoznao tek kasnije, u drugom životnom dobu. Kada sam prvi put došao na Štrand sa mojom ženom, oduševila me je lepota koju sam video. Istina je da u Beogradu sada imate to jezero koje je divno uređeno, ali tu dolaze uglavnom mladi i nedostaje intimnosti malo, taj osećaj spokoja i mesto gde možete da se osamite, kao ovde među kabinama. Ja sam baš proputovao mnogo, celu Evropu tokom radnog veka, i smatram da je ovo kupalište najlepše rečno kupalište u Evropi. A danas gotovo da ih više i nema. Ovo je prirodno bogatstvo, ovde Dunav ima jedan lepi žal, kao morsku obalu i sjedne i s druge strane. A najlepša stvar je što je Štrand blizu, takoreći u samoj varoši. I to što pruža mogućnost ljudima koji imaju preko 50 godina, da barem pet, šest meseci koliko je lepo i toplo vreme, dane provode ovde a ne zatvoreni u stanovima.
Lea: Ja na Štrand dolazim od prve godine. Tu sam napravila prve korake, tako mi bar kažu, i od tada sam svako leto tu iako već godinama živim u Americi. Tamo budem 10 meseci, pa ovde provedem mesec ili dva tokom leta. Za mene je Štrand mesto na kome se osećam prijatno, a tu imam i prijatelje sa kojima se družim od malena. Još kao mala deca kupali smo se zajedno, trčali okolo, igrali žmurke… I na Štrandu smo bili po ceo dan, do devet, deset uveče. Sada se sve to promenilo, sada se eventualno tu skupimo u to vreme tek. Meni su najlepše uspomene ovde, i za mene je to bio život oduvek. Čekam 10 meseci da dođem ovde i provedem leto sa babom, dedom i prijateljima.
Po čemu pamtite Štrand, kada govorimo o vremenu vaše mladosti?
Judit: Sećam se da je na platou bio jedan restoran gde smo mi imali pretplaćen ručak, tako da su moji dolazili direktno tamo, gde bi ručali, a onda, s obzirom na to da je svuda bio samo pesak, svi štrandaroši bi pošli na Špic. To je bilo jedino mesto pokriveno travom. A i ovde ko je sedeo nije bio gore, gde se sada sedi, već dole uz samu obalu. Kabine su tada sve bile sojenice, a u našu je moglo da se uđe na dvoje vrata, i sa leve i sa desne strane. To je bilo mnogo pre poplave i malo ko se toga seća. Mama predsednika našeg Udruženja, Mikice Mrnuštika, je u prvom redu napred imala kabinu, i sećam se kako bismo uvek prišli da joj se javimo, a ona je obavezno sedele ispred i gledala ko dolazi. Mnogi je bila simpatična. U to vreme najviše se igrao picigen, to je bilo u modi, uopšte svi su se loptali stalno. Zatim graničnici u vodi su bili od drveta, a sa splava koji se nalazio u blizini smo skakali u vodu. Tu je bila i lopta na koju smo se u vodi penjali, i tako, uglavnom su to bile neke atrakcije u to vreme. Sećam se moje bake koja je obožavala da se karta i koja je dolazila samo kada se sastajala sa prijateljicama kako bi igrale bridž. Inače, restoran je bio izuzetno dobar, mogli smo svašta da jedemo, ali je bilo nešto što i posle svih ovih godina ne zaboravljam. Tu se nalazio neki kao kiosk sa jogurtom i kiflama, i celog svog života tražim taj jogurt, taj ukus koji uopšte ne mogu da objasnim, nešto najbolje što sam ja ikad probala.
Bubiša: Ja dobro znam Novi Sad, dolazio sam još sa svojim ocem kada sam bio dete, pre Drugog svetskog rata. On je bio advokat pa je radio i u Novom Sadu, i u Somboru, i u Subotici, a ja sam ponekad dolazio sa njim. Sećam se Novog Sada još iz vremena kad je imao kočije i tramvaj i kad je sve bilo drugačije. I ono što je neverovatno je da mnogi ljudi i tada ali i dan danas ne znaju za Štrand, ili ga ne vole, ili ne koriste njegove blagodeti iz nekih drugih razloga. Pošto sam ja dirigent po profesiji pa poznajem mnogo muzičara, kulturnih ljudi, pouzdano znam da mnogi od njih nikada nisu bili na Štrandu. A šteta je jer ova plaža ima jedinstveni duh koji nigde drugde neće pronaći. Inače, sećam se iz tog vremena da sam u Novi Sad dolazio vozom koji je išao preko Petrovaradina, ispod Tvrđave kroz tunel koji sada treba da se iskopa, a zatim preko Mosta princa Tomislava koji je srušen posle u ratu, a od kog su ostali ovi stubovi u Dunavu. Tada je inače voz prolazio kroz sam Petrovaradin što je bilo vrlo neobično jer si mogao kroz prozor da vidiš stanove i kuće unutra, a glavna stanica je bila na mestu danšnje Limanske pijace.
Šta je to što se suštinski promenilo u navikama Novosađana kada je Štrand u pitanju?
Judit: Pa recimo nema uopšte dece na Štrandu, nema mladih Leinog uzrasta, od tako 15, 16 godina, uopšte ne dolaze ovde, i mislim da su za to krivi Internet i telefoni, kao i te igice koje igraju. I ovi što dođu, niko ne ulazi u Dunav. Tako da je to eto onakao dosta tužno i nešto što je baš upadljivo. Kod mene nikada nije nestala ta ljubav prema Dunavu. Čak i sada, pošto smo još ’92. prodali mamin stan, mi svako leto iznajmimo neki prostor ovde, blizu Štranda, kako bi dane mogli da provodimo na plaži.
Bubiša: Ja nisam primetio da se mnogo toga promenilo. Ovde sa suprugom dolazim već 30 godina, i uočavam da je svaki put sve više i više ljudi. Narod je stekao naviku da dolazi na Štrand i mislim da je to sreća njaveća. To što možete da uživate ovde. Mi imamo prijatelje u Novom Sadu, iako živimo u Beogradu, sa kojima se svake godine na Štrandu družimo. Razgovaramo, šalimo se, igramo karte, a uvek neko donese nešto za jelo i tako. Mislim da je to idealno mesto za odmor i razonodu.
U koje doba dana i godine vam najviše prija boravak na Dunavu?
Judit: Za mene je to svakako dan. I oduvek je tako, jer kada sam bila mala Štrand se zatvarao u 19 časova i nikada nisam imala naviku da večeri provodim ovde. Uvek smo ujutru dolazili a uveče odlazili. A uostalom, tada nije bilo ničeg drugog osim kabina – ni kafića, ni restorana, ni muzike.
Bubiša: Ja sad kako sam stariji sve manje uživam zbog vrućine, a ne mogu da se kupam jer mi temperatura vode ne odgovara. Suviše je hladna a to može da dovede do izvesnih zdravstvenih problema kod mene jer sam srčani bolesnik. Budući da nisam inače neki ranoranilac, žena je uvek zbog mene dolazila kasnije nego što je možda želela. Jer dok se ja probudim, dok doručkujem pa se malo razmrdam… A i nisam neki plivač, niti neki naročiti ljubitelj vode kao moja žena ili ćerka. Ja sam tu više radi društva.
Koje događaje sa Štranda pamtite kao naročito interesantne?
Judit: Ono što pamtim je ogromna ljubav prema vodi i plivanju. Sećam se i da smo tada imali čamac, takozvani kilbot, i u njega su obično mogli da stanu jedan veslač i jedan kormilar. Dole na dnu Štranda je bio hangar gde su se oni čuvali. E sad, mi smo taj čamac jako voleli, ali to je bio strašan posao. Trbalo je, kada završite svako veslanje, da potpuno osušite čamac, da ga operete i sredite, i da ga unesete u skladište. Tada sam bila mlada pa sam mogla, ai nije bilo nimalo lako. I znam da su svi naši porodični prijatelji dolazili na Štrand, jer je to bilo glavno mesto okupljanja, druženja, kartanja… a najviše se igrao preferans. Tada se na plažu dolazilo biciklovima, a sećam se da je postojala i “trčika”, onaj mali otvoreni vozić koji je prevozio putnike.
Lea: Pamtim kako smo ovde iz okolnih kabina svi znali jedni druge, kako smo se uvek družili i igrali zajedno, mi deca barem. Tu su bili i picigen ali i karte, svi smo jako dobri kartaroši bili. Po ceo dan smo se samo premeštali iz vode, pa ovde na travu. A umeli smo od svih stolica i ležaljki ovde da napravimo kućice i šatore. Nije postojao momenat da nam je bilo dosadno. Eto to pamtim, i mislim da to sada nedostaje ovim mlađim generacijama a da toga nisu ni svesni. Kreativnosti malo, druženja… svi su na telefonima, čak i ja, ne poričem, ali mislim da to nije dobro. Mi smo se tada stalno nečeg igrali. I sećam se kako smo uvek kada bi nivo vode pao, svi plivali na Ribarsko ostrvo.
Da li je u vašem slučaju bilo nekih ljubavi rođenih na Štrandu, a da su vam ostale u sećanju?
Judit: Postojale su naravno i ljubavi na Štrandu. Bilo je dosta mladih koji su se tu upoznali i tu i zavoleli. Sve je to bilo deo Štranda. Meni se nije dogodila neka velika ljubav, bilo je malo flerta i toga naravno, ali nešto više, značajnije ne jer sam rano, sa 19 godina otišla u Zagreb na studije.
Zašto Štrand zauzima tako važno mesto u vašoj porodici?
Judit: Sećam se da su se tamo negde 60-ih godina nudili besplatni placevi na Popovici, kako bi se tamo gradile kuće i vikendice koje su tada tek počinjale da budu u modi. Ali znam da su moji roditelji to odbili jer je omisao da leta provedu bilo gde drugde nego na Štrandu bila nezamisliva, to nije dolazilo u obzir. Za nas je kabina na Štrandu bila nešto najvažnije. Ali, kabine su u to vreme bilo izrazito skupe. Uopšte nije bilo moguće da je sami iznajmite, i obično je osmoro ljudi zajedno uzimalo jednu kabinu u najam. To su uglavnom bile dve porodice, a nekada i tri, zavisi. A Sada je to drugačije, svako ima svoju i vrlo malo ljudi deli najam. A inače, tokom života sam shvatila da postoje neke ljubavi pred kojima ste sasvim slabi i bespomoćni. Kod mene su to Dunav i kornet kod “City”-ja. Ne prođe leto a da se ne počastim barem jednom ovom poslasticom. Kornet je vrsta sladoleda, kao parfem, i ta poslastičarnica kod pozorišta danas ima tri vrste korneta, ali nekada je bio samo jedan od lešnika i to je za mene nešto najlepše na svetu.
Kako se menjala letnja moda za sve to vreme?
Judit: U moje vreme, kada sam ja bila vrlo mlada, još je bilo normalnih kupaćih kostima, jednodelnih. A negde 60-ih je počeo da se nosi bikini, i to je bio šok za sve. Te male gaćice… to je za nas bilo neverovatno, ali su devojke vrlo brzo prihvatile taj trend i počele masovno da ih nose. A muškarci nisu nosili kao sada ove šorceve, već gaće koje liče na “Spido”. E sad, kada i zbog čeka su u modu ušle te duge pantalonice koje su potpuno nepraktične, ne znam stvarno.
Bubiša: Imali smo to ali bogami i one kostime iz jednog dela, doduše pre rata. Izgledali su kao triko, i išli na ramena.
Koliko ste prijatelja tokom godina stekli na Štrandu, i koje mesto oni zauzimaju u vašem životu?
Judit: Znate šta, neka prijateljstva su nam jako dugo. Nažalost prošle godine mi je preminuo školski drug sa kojim sam u zabavište još išla. Mi smo se uvek po celo leto družili ovde na Štrandu, a posle su se i naša deca kao i unuci zajedno igrali. Inače sa većinom smo se ovde na kupalištu upoznali. Kad ste tako kabina do kabine, pa još deca sličnog uzrasta, nekako se zbližite, s vremenom i sprijateljite. Pre nekoliko dana je baš bilo “Hleba i masti” party. To napravimo jednom godišnje, eto malo da se prisetimo starih vremena, i bude zaista božanstveno. Inače, mi imamo slavu 12. jula, a rođendan mi je 3. jula. I uvek smo moj rođendan slavili na Štrandu, još kad sam dete bila. Ta tradicija se nikada nije prekidala osim ove godine kada sam napunila 80 pa smo svi zajedno išli u Gčku. Ali inače je bio običaj da to obeležimo na Štrandu, pa se vratimo za Beograd da proslavimo slavu, ali nakon toga uvek dođemo nazad na Štrand da sa našim štrandarošima obeležimo i taj dan. I sve donesemo redom, samo nam pop fali.
Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.
Autor: Marija Milošević
Foto: Lea Kosanović
