Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, anegdote i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.
Veza između Dunava i Branimira Rakića, našag ovonedeljnog sagovornika, uspostavljena je, kao i kod većine štrandaroša, u onom najranijem životnom dobu kada čiste duše i mladog srca neupitno umemo da prepoznamo deo sebe u svetu koji nas okružuje. Reč je o vezi koja traje čitav jedan životni vek, a koja je rasla, evoluirala, i menjala svoja obličja prateći ritam odrastanja jednog dečaka, i snagu toka jedne reke. Na plaži našeg glavnog gradskog kupališta, tokom njemu omiljenih popodnevnih časova, Branimir se sa smeškom prisećao nekih davnih vremena, i za čitaoce našeg portala evocirao uspomene na pojedine nestašluke, priče, doživljaje i kuriozitete koji su pratili njegovu štrandarošku sagu.
Kako i kada se rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?
– Ja pamtim Dunav još iz vremena kada smo moja porodica i ja živeli u Zrenjaninu. Moj otac je bio Novosađanin tako da je njegova rodbina bila sva tu, a ja sam često gostovao kod njih. Tu su mi živeli deda, tetke, braća koja su malo starija od mene, i upravo oni su me vodili na Dunav još od malih nogu. Generalno volim reku. Kao dečak sam išao i kod rodbine u Padej pa sam tako Tisu zapamtio, a i u Zrenjaninu sam se kupao. Sećam se da je tamo bila električna centrala iz koje je izlazila topla voda, pa je tu bilo kao neko kupalište. Kasnije sam počeo da dolazim na Štrand. Mogu dakle da kažem da moja veza sa rekama uopšte, a posebno sa Štrandom, potiče još iz tih nekih davnih vremena. Kada smo se preselili u Novi Sad Štrand je za mene postao centralno mesto.
Koliko se promenio Štrand u odnosu na vreme kada ste počeli da dolazite na gradsko kupalište?
– Moj prvi utisak o Štrandu je da je to bilo jedno vrlo uređeno mesto. Uvek se znao red, sve je bilo uredno, čisto, lepo. Imali ste kabinerke koje su otvarale kabine onima koji su je imali, ali i onima koji su kabine koristili samo za presvlačenje. Jednostavvo, sve je funkcionisalo pomalo uniformisano ali besprekorno. Te žene, kabinerke, imale su sećam se uvek iglu i konac na primer, ako bi nekad trebalo nešto nekome zakrpiti. Tada su bile one kupaće gaće sa dugmićima sa strane, pa ako se nekome otkine dugme one ga ušiju. Bilo je to sasvim neko drugo vreme, ali ono što je možda najupečatljivije jeste da je tada uvek bila bistra voda, da su se uvek mogle videti ribice, čitava jata i da je pesak uvek bio bespekorno čist, održavan. Čak mislim da se jedno vreme konjskim zapregama vukla neka sprava pomoću koje se taj pesak čistio. Nekada je postojao dobar odnos baš prema tim stvarima koje čine plažu – prema vodi i prema pesku, na Sunce niko nije mogao da utiču. I u tom smislu je Štrand zaista bio jedna velelepna plaža. Naravno, bez svih ovih sadržaja koji su sada dostupni, ali koji tada nekako nisu nedostajali.
Šta smatrate da bi trebalo promeniti, i kako poboljšati naše gradsko kupalište?
– Štrand je očigledno postao mali za ovoliki broj stanovnika. Nekada je bio otvoren prolaz kroz Šodroš, nije postojala pregrada kod brodogradilišta, pa je čitav taj potez do Kamenjara negde predstavljao jednu celinu, a kod Kamenjara je jednim kanalom bio povezan sa Dunavom, pa je neprestano ispiran čistom dunavskom vodom. Sve je to izgledalo kao jedno fantastično jezero. Kada su zime bile hladnije, ovaj prostor se pretvarao u ogromno klizalište. Danas je sve pak zamuljano, toliko da i ne može više da se zaledi. Bilo je dakle tih mesta koja su na neki način bila povezana sa Štrandom, pa se nije boravilo samo tu, koristile su se prednosti i drugih obala. To je nešto što smatram da bi trebalo opet oživeti. Zatim, trebalo bi razmisliti kako da se čitav taj okolni deo Štranda pretvori u neku vrstu rekreativne zone na vodi. Ako pogledate malo samu konfiguraciju grada, nekoliko delova izlazi baš tu na Šodroš – Telep, Novo naselje, čak i Limani, a sve to tamo je sada neupotrebljivo jer je potpuno zapušteno i pljavo. To je, siguran sam, jedna značajna investicija, međutim ovakav grad mora i tako da razmišlja. Novi Sad je pre nekoliko godina proslavio stogodišnjicu postojanja. I sad, ako su ljudi pre 100 godina mogli da naprave Štrand, onda valjda i ove generacije treba da naprave još nešto, da se pomaknu dalje. Priča se o tom razvoju vodenog turizma, ali to ne može tek tako da padne s neba. Takođe, tu je taj pesak. Pre jedno 20-ak godina me je jedan prijatelj sreo i pitao, kao vernog posetioca Štranda, šta bi moglo da se uradi budući da je bio u poziciji da to i omogući. I ja sam predložio da se obnovi pesak pošto se do tada već pretvorio u prašinu. Interesanto je da je vrlo brzo to bilo i urađeno, nismo dugo čekali. Došli su bageri i doneli gomilu peska, pa su tu bukvalno bila brda od po 10 metara. Pesak je tada obnovljen, a isti postupak bi trebalo i sada ponoviti. Tu je zatim i to kamenje koje je ostalo još iz vremena izgradnje mosta. Bilo je neke inicijative da se to sredi i ukloni, ali je sve bilo više simbolično, nije urađeno kako treba. Problem je što se ne brine dovoljno o Štrandu kao kupalištu – barem toliko da čovek ugodno može da pešači, da ne gleda na šta će da stane, da je pesak čist, da mulja nema u vodi i tako dalje. Sa te strane Štrand nije ono što je nekada bio. Ovi sadržaji drugi, to je u redu, svako vreme donosi nešto svoje. I dobro je što ima tih manifestacija i raznih događaja.
Šta je to što pamtite kao naročito interesantno?
– Sećam se da je na Štrandu bilo jedno prodajno mesto gde se točio jogurt u čaše, a prodavale su se i pogačice i kifle. Jedan moj prijatelj i danas pamti kako je svega 60 dinara bila čaša jogurta i ta pogačica. A ja ne zaboravljam neke dugačke krckave kifle koje su imale fantastičan i miris i ukus,a koje su bile posute zrncima maka. To su tako neki detalji koji ostaju zauvek. E sad, na samoj vodi je bilo nekih atrakcija – splav sa trambolinama, globus u vodi – bilo je nezamislivo da kada ste u reci ne priđete da se tu uhvatite malo. Mislim da se tada mnogo više kvalitetnog vremena provodilo na vodi i na pesku. Kasnije kada smo baš onako proplivali, onda nam je jedno od najvećih zadovoljstava bilo da preplivamo na Ribarsko ostvro, pa da otpešačimo do Šodroša. To nam je bilo polazno mesto kada bi plivali do kraja Štranda. Nakon nekog vremena počeli smo i da preplivavamo Dunav. E onda su tu bile taktike, znalo se tačno sa koje tačke uzvodno treba da se krene, da bi se izašlo negde između ribnjaka i Kameničkog parka. Pamtim i kilbote, vrlo interesantne čamce sa pokretnim stolicama i posebnim mestom za kormilara, ali moglo je tu da se smesti i još dvoje, troje na pod. Voleo bih kada bi se taj vid sportske aktivnosti ponovo vratio na Štrand.
Kako ste doživljavali Štrand krećući se kroz različite etape života?
– U životu valjda svakog čoveka, pa i mog, neke stvari igraju različitu ulgu. Štrand je kroz godine za mene imao različitu funkciju, sa različitim motivima sam boravio ovde. Prvo kao dete zbog kupanja, kasnije kao srednjoškolac, đak zbog druženja. Kao student sam istina manje dolazio jer sam leta provodio van Novog Sada radeći na moru, a kasnije sam tokom radnog veka mnogo posećivao Štrand. To je bio deo mog radnog dana – kada završim posao dođem ovde, tada su se već razvile te saobraćajne i autobuske linije, i to mi je bilo zaista pravo osveženje, da posle dana punog poslovnih problema dođem, skinem se i uđem u Dunav. Umeo sam da legnem na leđa, potopim glavu, i da svu negativnu energiju saopštim Dunavu.
Kako danas najradije provodite vreme na Štrandu?
– Sve danas je već posledicu dugogodišnjih i višedecenijskih navika. To je već ušlo u mene. Prošle godine smo se vratili s mora čini mi se 30-og septembra, i odmah sam rekao ženi da ako sutradan bude bilo mogućnosti, otići ću da se okupam u Dunavu. Tako sam i uradio, bilo je malo sveže ali moglo se. Ja ću do kraja ove godine sigurno šest meseci provesti na Dunavu, ukupno, kupajući se. Krenuo sam u maju a sezonu uglavnom završim u oktobru. Ušlo je to već u naviku. Inače mi najviše prija da sam ovde u popodnevnim satima, jer bilo bi mi mnogo da sam tu čitav dan. E sad, znam da je najlepše u jutarnji satima, ali šta čovek sa sobom da radi kada naiđu oni popodnevni vreli intervali, ko će ići kući u to doba dana! Tako da je bolje ovako popodne i predveče. A najviše mi prija tako, pred sam polazak sa Štranda da se okupam, e to je onda onako zaista osveženje, terapija prava.
Da li postoji neka naročita anegdota sa Štranda?
– Sećam se kako je neko vreme bio čamac koji je prevozio ljude preko na ostrvo. I sad, nekolicina nas je plivala do tamo, kad nam je iz nekih razloga palo napamet da se tim čamcem vratimo. Besmisleno skroz jer smo se inače plivajući i vraćali, ali eto. I onda, pošto smo bili malo nestašni prevrnuli smo taj čamac, a ovaj što nas je prevozio uhvatio se za jednog našeg drugara i počeo zajedno sa njim da tone. U tom trenutku njegova devojka koja je bila sa nama kaže: “Ode moj Miško”. Od onda, kad god se sretnemo bilo gde, pozdavljamo se tako, sa “Ode moj Miško!”. Ispostavilo se da taj što je vozio nije znao da pliva. Ali sva sreća nama nije bio problem da ga iznesemo i izvučemo na obalu. Bilo je tako raznoraznih dogodovština, ove sam se eto sada setio.
Da li je bil ljubavi rođenih na Štrandu?
– Kad je ljubav u pitanju, to je ipak nekako rezervisano za more, bar po meni. Kako Đoka Balašević kaže – u Vrsaru i Rovinju, i tako dalje. Pošto su na Štrand dolazili Novosađani koji su se tokom godine sretali, sigurno da je bilo i toga naravno, ali mislim da to nije bila neka bitna odlika Štranda. Čak mislim i da ne treba da bude. Štrand i Dunav treba da budu sinonim za sportsku kulturu, za rekreaciju. Nekada se eto na primer mnogo igrao nožni tenis. Igra se i danas naravno. Ali hoću da kažem da su ga tada igrali i odrasli ljudi, profesori sa univerziteta na primer, a narod se skupljao u velikom broju da gleda to. Ne samo radi meča, već i zbog tih prepirki i komentara koji su pratili igru. Sećam se kako su se jednom nedelju dana zreli odrasli ljudi vraćali na temu da li je neka lopta pala na liniju ili nije. To je zaista bilo interesantno. A na Špicu su se ljudi isto tako skupljali, kako bi vodili rasprave. Bila je to neka vrsta preteče Tribine mladih na otvorenom prostoru. Bilo je takvih dogodovština i stvari mnogo, ali niti je to registrovano, nii smo mi to doživljavali kao nešto spektakularno i važno. E sa, sa ove distance kada se posmatra, shvatiš da i nije bilo nevažno.
Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfestili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.
Autor i foto: Marija Milošević
