Nakon završetka Master studija arhitekture, Tamara Ćosović donosi odluku da stručnu praksu odrađuje u inostranstvu. Odlazi u Indiju, ne planirajući da ostane dugo, zaljubljuje se u multikulturalnu zemlju, hranu, šarenilo boja, kulturu i religiju i odlučuje se za ostanak. Sada živi i radi u Mumbaiju, gradu mode, radi kao model a sa prijateljima je otvorila školu jezika. Planira da se otvori svoju firmu koja će se baviti arhitekturom i dizajnom enterijera. Iz Novog Sada joj nedostaje organizovanost ljudi, saobraćaja i usluga i pešačenje koje u Indiji nije mnogo zastupljeno.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Novog Sada?
Moj motiv odlaska iz Novog Sada je bio najpre moj avanturistički duh, a zatim i želja za upoznavanjem nove kulture, novih ljudi, kao i potraga za poslom. Od malena sam volela da putujem i moj odlazak u Indiju je bio savršeni spoj putovanja i posla.
Kad si otišla u Indiju i čime se baviš?
U Indiju sam prvi put otišla u januaru 2013. godine preko studentske organizacije AIESEC na stručnu praksu. Nakon završetka Master studija Arhitekture na FTN-u u Novom Sadu odlučila sam se da odem na stručnu praksu u inostransvo. U početku sam razmišljala o Holandiji, međutim pozicija za koju sam aplicirala nije više bila u opciji, pa sam se odlučila za Indiju, jer je imala najviše poslovnih ponuda u mojoj struci. Zaposlila sam se kao profesor na privatnom univerzitetu u malom gradu na severu Indije. Posle pola godine, koliko je trajao moj ugovor, ponudili su mi da ga produžim na još šest meseci, pristala sam. Nakon godinu dana rada na univeriztetu, preselila sam se u Mumbai, centar mode u Indiji, gde sam počela da radim kao model i da imam malo uloge u lokalnim filmovima I TV serijama. Takođe sam sa dva prijatelja otvorila školu jezika u Mumbaiju, a do kraja godine planiram i da otvorim svoju firmu, koja će se baviti arhitekturom i dizajnom enterijera.
Kojim jezikom se služiš i da li planiraš da naučiš Indijski?
Služim se engleskim jezikom i nemam nikakvih problema, pošto većina stanovništva govori engleski dosta dobro. U Indiji postoji više jezika, skoro svaka od njihovih država ima svoj jezik od kojih su neki veoma slični, ali neki se apsolutno razlikuju. Oficijalni jezik je Hindi i Engleski. Nakon dve godine života u Indiji počela sam poprilično dobro da razumem Hindi, ali još uvek teško formiram rečenice. Ono što je važno je da znam da se cenkam kad idem u ulični šoping i da se super sporazumevam sa vozačima rikše.
Kako su te prihvatili ljudi, da li su druželjubivi kao Novosađani?
Teško je reći da li su ljudi druželjubivi ili ne, jer ih ima raznih i mentalitet ljudi se veoma razlikuje u određenim delovima Indije. Svuda vlada poprilična opsednutost belim rasama, mnogi smatraju da smo mi lepši, pametniji, bogatiji i da generalno imamo bolji život. Veoma često se zbog toga dešava da budem povlašćena, da se prema meni lepše obraćaju, da mi daju prednost u određenim stvarima. Međutim, postoji i negativna strana toga – često pokušavaju da me prevare kada treba nešto da platim, povećavaju cenu, jer smatraju da za mene iz Evrope to nisu velike pare.
Otkud baš Indija? Da li si išla sa nekom preporukom ili na sreću?
U Indiju sam otišla sasvim slučajno. Planirala sam da idem u inostranstvo na praksu, ali mi Indija nije bila prva opcija. Međutim, najveći broj praksi u mojoj struci, arhitekturi, je bio baš u Indiji, pa sam se na kraju odlučila da dođem ovde. Takođe nisam planirala da ostajem dugo, ali svidelo mi se i ostala sam. Pre dolaska sam pričala sa mnogim ljudima koji su bili što turistički što poslom, ali mislim da se Indija ne može dočarati rečima, već ona mora da se poseti i doživi.
S kim se družiš u novom gradu?
Od kada sam se preselila u Indiju družim se sa ljudima iz svih krajeva sveta i smatram da je to jedna od najboljih stvari iz ovog celog iskustva. U toku ove dve godine, promenila sam par smeštaja i u svakom živela sa novim ljudima. Najviše se družim sa jednom devojkom iz Poljske, ali pored nje sam imala cimere is Rusije, Kolumbije, Belgije, Brazila, Meksika, Egipta i naravno Indije.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
U Mumbaiju mi se najviše dopada to što u njemu imaš sve. Od tradicionalnog Indijskog odevanja, ponašanja, hrane i pica, do najelitnijih hotela i restorana. Ulični šoping je i dalje veoma popularan, dok sa druge strane postoje mnogi šoping centri sa ekskluzivnim brendovima. Mumbai ti nudi opciju da živiš onakav način života koji sam odabereš i mislim da je mesto gde bi svako mogao da nađe nešto za sebe. Volim što grad nikad ne spava, što se svakodnevno nešto dešava. Svaki dan upoznam neke nove ljude i vidim nova mesta. Takođe sam postala veliki ljubitelj indijske hrane, koja mi nedostaje kad god odem u neku drugu državu.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Ono što mi najviše nedostaje je sigurno organizovanost ljudi, saobraćaja, usluga. U Indiji su neke male, za nas obične stvari veoma komplikovan proces, kao na primer – otvaranje računa u banci, kupovina sim kartice, bukiranje hotela, autobusa i slično. Pored toga nedostaje mi pešačenje. Mumbai je ogroman grad i gde god da krenem moram da idem nekim prevoznim sredstvom. Generalno u Indiji pešačenje nije mnogo zastupljeno, pa samim tim nemaju ni pešacke staze, a ni uređena mesta za šetnju.
S obzirom da si prilično daleko, koliko često uspevaš da obiđeš rodni grad?
U Srbiju dolazim svakih šest, sedam meseci i tada obiđem porodicu i sve prijatelje. Ove godine sam se sa roditeljima našla na Šri Lanci na odmoru, a u avgustu očekujem neke svoje prijatelje da me posete u Indiji. To je takođe jedan od načina da se vidim sa svojim bližnjima.
Pošto je Indija u pitanju, kako lokalni stanovnici reaguju ako primete da osoba nije obučena kako njihov kodeks nalaže? Da li si imala priliku da nosiš sari?
Dok sam živela na severu Indije u manjem gradu morala sam da pratim njihov kodeks oblačenja iz dva razloga. Prvi razlog je što sam radila kao profesor na univeriztetu i zbog toga sam morala da pratim kodeks koji je univeriztet propisao. Bilo mi je dozvoljeno da nosim ili pantalone i košulje ili jedno od njihovih tradicionalnih odela – Kurti, koji najviše liči na našu tuniku.
Nakon što sam se preselila u Mumbai, počela da radim kao model i moj način oblačenja se promenio. U Mumbaiju ne postoji kodeks, sve je dozvoljeno, mnogi se oblače tradicionalno, dok se većina mladih oblači isto kao i mladi u Srbiji. S obzirom da je Mumbai njihova prestonica mode, na ulici se mogu videti mnogi koji imaju svoj sopstveni, jedinstveni stil.
Imala sam mnogo prilika da nosim sari, ali uglavnom na slikanjima. Pošto radim kao model, slikala sam se za mnoge brendove i dizajnere indijske tradicionalne garderobe. Takođe sam kupila sebi jedan Sari, ali još uvek nisam imala priliku da ga obučem negde.
Autor: Nataša Polarecki
