Nenad Catić je diplomirani inžinjer građevinarstva. Radeći u struci u Novom Sadu i širom Srbije, sticao je neophodno iskustvo u poslu. Vremenom je shvatio da situacija u građevinarstvu kao i u državi ne obećava mnogo… Moje tadašnje stanje, možda bi najbolje opisao Aleksa Šantić. Protest protiv mučne sadašnjosti i teške narodne bede bi najbolje opisala pesma „O klasje moje“, a na njega je poseban uticaj ostavila strofa:
„Svu muku tvoju, napor crna roba,
Poješće silni pri gozbi i piru,
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve..O sram i grdoba!
kaže naš sagovornik, koji je za naš portal podelio svoja iskustva o svom odlasku u beli svet.
Kada si otišao i čime se baviš?
Iz Srbije sam otišao početkom 2013. godine na rad u Rusiju preko firme iz Srbije. Bez obzira što nisam znao ruski, uputio sam se u tu avanturu željan promene u životu, jer kod nas nisam video ama baš nikakav smisao za dalji rad. Posao me je odveo na ostrvo Jamal u Zapolarje. Na tom gradilištu sam radio kao rukovodilac montaže svih čeličnih objekata, odnosno hala za industrijska postrojenja. Nakon godinu dana, prebačen sam još severnije, na izgradnju naftovoda koji povezuje ta dva gradilišta i tu sam vodio sve poslove. Zbog izuzetno teških terenskih i klimatskih uslova, napustio sam rad u Zapolarju i privremeno se vratio u Novi Sad. Ubrzo sam našao posao, ali opet je to bio razlog zbog koga sam odlučio da odem iz zemlje. U međuvremenu sam se zaposlio u firmi iz Novog Sada koja treba da napravi most u Norveškoj. Sama konstrukcija mosta je od čelika i proizvodi se u Kini, u nekoliko gradova, a ja sam trenutno u gradu Šanhaiguanu koji je od Pekinga udaljen oko 300 km i nalazi se na obali Bohajskog mora. Ja sam zadužen za kontrolu kvaliteta.
Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?
Grad u kome trenutno živim i radim je za kineske uslove izuzetno mali, manji je od Novog Sada i na moju žalost nema puno mogućnosti za društveni život, na kakav smo mi navikli. Inače, ovaj grad je zanimljiv i po tome što u njemu počinje kineski zid. Ovaj gradić i još nekoliko susednih gradova oko njega, čine jednu izuzetno industrijski jaku regiju. Prvih mesec dana je bilo privikavanje na potpuno drugačiju kulturu i običaje u svakom smislu. Sporazumevanje na ulici je osnovni problem jer skoro niko ne zna ni jedan strani jezik. Hrana im je božanstvena, oni imaju neograničen broj vrsta raznovrsnog voća i povrća. Jede se isključivo štapićima, a retki su restorani gde možete dobiti viljušku i kašiku. Jednom rečju, oduševljen sam Kinom, koja je država broj jedan po razvijenosti u svim segmentima. Izuzetno uređena država u kojoj se na svakom koraku vidi da se zna red, rad i disciplina. Veliki gradovi, megalopolisi su napravljeno po meri čoveka, savršeno!
Sa kim se družiš u novom okruženju?
Kinezi su vrlo ljubazni i prijatni, ali zbog jezičke barijere kolega i ja se družimo sa norvežanima koji zajedno sa nama rade na projektu. Slobodne dane i vreme nakon posla koristimo za obilaske grada i okoline.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Pored toga što je sve lepo, nedostaju mi porodica i mnogobrojni prijatelji.. Zahvaljujući internet tehnologiji, nostalgija se na taj način u velikoj meri umanjuje.
Koliko često dolaziš u Novi Sad?
Na svaka tri meseca se vraćam u Novi Sad po novu vizu..
Autor: Bojana Šević