Svestan svojih kvaliteta, koje njegovo okruženje nije moglo da razume, ambiciozan i radoznao, Dejan Kovačević, odlazi u Veneciju i upisuje fakultet smer “fashion design”. Tokom studija radio je kao stažista, a nakon toga i kao kreativni direktor ateljea visoke muške mode “Atelier Setecento” na trgu Svetog Marka. Nakon diplomskog, zaputio se u Milano njegovu trenutnu destinaciju, gde živi i radi kao dizajner ženske odeće. Novi grad, kako kaže najviše odgovara njegovom karakteru, smatra ga jedinim gradom u Italiji koji je zaista metropolis svetskog ranga. Sviđa mu se što postoje zone skoncentrisane isključivo na umetnost, na šoping, na barove, na turizam, a iz Novog Sada mu nedostaje zalazak sunca u proleće sa terase “Giardina”, stepenište koje vodi ka satu na tvrđavi, Exit festival, ali najviše od svega divni ljudi kojima je bio okružen.
Zbog čega si odlučio da odeš iz Srbije?
Bio sam dovoljno mlad, lud i ambiciozan da tako nešto probam. Svestan nekih svojih kvaliteta koje moje okruženje nije moglo da razume odlučio sam da odem kako bih pronašao sebe. Bilo bi suviše konkretno kada bih rekao isključivo zbog ciljeva u karijeri, ali je to u svakom slučaju bio jedan od glavnih razloga. Ja sam vrlo radoznao i vredan, što se u Srbiji uglavnom smatra manom pre nego vrlinom, mada ne bih da generalizujem. Uglavnom nisam se osećao “adekvatnim” za sredinu u kojoj živim, stoga sam umesto da menjam sebe prema merilima sredine, doneo odluku da promenim sredinu.
Kada si otišao i čime se baviš?
Otišao sam sa tek napunjenih 18 godina u Italiju prvenstveno zbog studija. Završio sam srednju školu za dizajn “Bogdan Šuput” u Novom Sadu, smer tekstilni dizajn. Studije na akademiji umetnosti u Beogradu, kao ni privatni fakulteti u Srbiji generalno nisu me mnogo interesovali, znao sam da sam spreman za nešto više. Upisao sam Univerzitet IUAV u Veneciji na kom sam završio “Bachelor” studije, smer “fashion design”. Fakultet mi je pružio tačno ono čemu sam se nadao, ukombinovanu praksu i teoriju na pravi način. Tokom fakulteta krenuo sam da radim kao stažista, a nakon toga i kao kreativni direktor ateljea visoke muške mode “Atelier Setecento” u Veneciji na trgu Svetog Marka. Nakon diplomskog i nakon godinu i po dana rada u ateljeu zaputio sam se ka Milanu, mojoj trenutnoj destinaciji. Već godinu i po dana radim kao dizajner na prvoj ženskoj liniji jednog od najvećih modnih brendova na svetu čije ime na žalost zbog ugovora o privatnosti ne mogu da otkrijem.
Šta je po tebi najinteresantnije u novom gradu i šta turiste najviše oduševljava tamo?
Venecija i Trevizo kao gradovi u kojima sam živeo četiri godine su bili i dalje previše mali za mene, osećao sam se prilično skučeno i vezanih ruku, međutim iz njih nosim najlepša sećanja. To su divni gradovi provincijskog karaktera u kojima je život zaista lagan, prost i pun svakodnevnih uživanja. Ljudi uglavnom imaju programiranu dnevnicu shodno svojim životnim potrebama, nema mnogo haosa i iznenađenja. Trebalo mi je zaista dosta vremena da se priviknem na takav stil života koji zapravo nikada nisam uspevao da primenim na sebe. Ono što me je najviše oduševilo jeste pre svega arhitektura, uređenost, čistoca, organizovanost. Sa druge strane Milano, kao moja trenutna destinacija mnogo više odgovara mom karakteru. Vrlo je haotičan, ali na jedan simpatičan način. Ja ga smatram jedinim gradom u Italiji koji je zaista metropolis svetskog ranga. U njemu žive ljudisvih rasa, veroispovesti, životnih opredeljenja. Čini mi se kao grad sastavljen iz mnoštva malih gradića I sviđa mi se što postoje zone skoncentrisane isključivo na umetnost, na šoping, na barove, na turizam, biznis itd.
Sa kim se družiš u novom gradu i koliko je teško steći nove prijatelje?
Nosim divna poznanstva iz svojih studentskih dana zaista, međutim trenutno s obzirom na moje radno vreme uglavnom se družim sa ljudima sa posla. Moda je generalno jedna mreža ljudi koja nije toliko poznata ljudima koji su van nje. Nikada mi nije predstavljalo problem da ostvarim nova poznanstva, kontakte itd. Moji pravi prijatelji međutim su svuda po belom svetu. Jako se retko viđamo uživo, ali zato uživamo na skajpu kada god je to moguće. To su uglavnom prijatelji iz srednje škole, iz tog perioda mog života, i ima ih vrlo malo. Par prijateljstava naravno uspeo sam da izgradim i u gradovima u kojima sam živeo, kao i u Milanu. To uglavnom zavisi od toga kakav karakter osobe vam prija i s kim se osećate prijatno u društvu.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaje mi zalazak sunca u proleće sa terase “Giardina”, stepenište koje vodi ka satu na tvrđavi, nedostaje mi da nosimo ogromnu mapu sa radovima po centru, indeks kod Vanessa-e, Exit festival, mada mi najviše od svega nedostaju divni ljudi iz Novog Sada.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Dolazim povremeno da posetim porodicu i prijatelje uglavnom kada su praznici ukoliko nemam neku drugu opciju za odmor. U suštini to je dva puta godišnje na nedelju dana. Premalo za videti sve one koje želis da vidiš, kao i za dovoljno sna i mamine kuhinje.
Autor: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
