Dušan i Dragan Krstić iz Novog Sada, završili su inženjerstvo i menadžment medija, dok se muzikom bave već skoro deceniju. Novinarstvom su počeli da se bave neplanirano, i kako kažu, ova dva zanimanja sasvim dobro uklapaju jer ih rade iz ljubavi. Kroz emisiju „Sve stranci“ upoznaju građane sa interesantnim ljudima koji su posetili naš grad, a u grupi “Duo Kroš” sviraju i pevaju obrade i svoje autorske pesme. U intervjuu za naš portal, Krstići govore o svojim počecima, zanimljivostima u toku snimanja emisija, lepotama ali i poteškoćama novinarskog posla.
Poznato je da se pored muzike, bavite i novinarstvom. Kakvi su bili vaši počeci kao novinari Radio-televizijeVojvodine?
Na Radio-televiziju Vojvodine smo došli u nameri da radimo kao producenti, iako smo tokom studiranja sticali znanja i iz oblasti novinarstva. To nije bio posao koji nas je na prvu loptu privukao, prvenstveno zbog odgovornosti koju ima osoba ispred kamere, ali kada nam je ponuđen posao novinara, na nama je bilo da odustanemo ili da pokušamo da se prilagodimo. Naravno, odlučili smo da pokušamo i za sada smo zadovoljni kako se odvija naš rad na televiziji. Ovo je posao koji se uči tokom cele karijere, tako da smo se od početka trudili da napredujemo od emisije do emisije, a u tome su nam pomagale i naše kolege.
Koji je najteži deo novinarskog posla?
Svaki segment je težak na određen način. Na početku procesa pravljenja jedne televizijske emisije bitno je pronalaženje kvalitetnih sagovornika koji će odgovarati našim kriterijumima i koji će biti zanimljivi gledaocima, tokom samog intervjua je ponekad teško opustiti sagovornika kako bi zaista rekao ono što misli, a posle intervjua sledi montaža i u tom delu je kreativnost od presudnog značaja. Potrebno je na pravi način proceniti kako će emisija biti upakovana, a uz pomoć sjajnih montažera na našoj televiziji to je jedan zaista zanimljiv posao.
Da li je etika nešto bez čega novinar ne može da postoji? Koliko je važan lični pečat u bavljenju novinarskim poslom?
Etika je nešto bez čega čovek ne može da postoji. Dok postoje ljudi koji će promovisati lepo ponašanje i pametne ljude koji su stekli nešto u životu poštenim radom, možda postoji i šansa da ovo društvo ne postane carstvo neetičnih ljudi koji ne poštuju nikog osim sebe. Lični pečat je važan u svakom poslu. Mnogo nas ima na ovoj planeti, konkurencija je prevelika, i jedini način da vas neko prepozna je da po nečemu budete drugačiji. Širite mir i ljubav, sa tim ćete biti dovoljno drugačiji.
Da li vam je teško da uklopite novinarstvo i muziku?
Neko bi rekao da su oba zanimanja boemska i da potpuno idu jedno uz drugo, a mi se slažemo sa tim. Nije teško uklopiti ih ako unapred znate da ne možete računati na fiksno radno vreme i na slobodne dane ili slobodne noći. Vreme za rad je uvek. Može da se desi da, kada ponedeljkom u osam ujutru svi žure na posao, vi možete da spavate do podne. Ali ćete iste večeri zaspati nekoliko sati posle “normalnog” sveta. Sve je to lepota ovih poslova, a kada ih radite istovremeno, lakše ćete napredovati i u jednom i u drugom.
Ko su vaši idoli na našoj muzičkoj sceni? Šta mislite kakva je budućnost mladih i neafirmisanih bendova u Srbiji?
Jedna pesma kaže “Ne veruj u idole”, ali je u njih potrebno verovati jer mogu čitavu generaciju da povuku u dobrom pravcu. Ako su idoli ljudi bez etike i morala, onda smo svi u problemu, jer će neko ko nema mogućnost izbora oponašati takve. Nama su idoli ljudi koji svojim tekstovima promovišu zdrave stavove po pitanju ljubavi, politike, života… To su bendovi od popa do panka. Novosadski Amajlija, Apsolutno romantično, Balašević, Ateisti, Ritam nereda, šabački Goblini, beogradski EKV, Bajaga, Čorba, YU Grupa, zagrebački Haustor, Hladno pivo i svi njima slični.
Ne možemo nazvati neafirmisanim nikog ko je nešto napisao i čime može uticati na to da ljudi u njegovom okruženju postanu bolji. Što više takvih “neafirmisanih” bendova napraviće od ove zemlje bolje mesto. Tako da je budućnost svih tih bendova da promene svoju okolinu, jer oni to mogu. Ne treba se zanositi velikom popularnošću jer će se razočarati ako do nje ne dođe. Ali afirmacija nije ni potrebna ako svojim dobrim stavovima steknu poštovanje okoline. Na kraju, svakome je svoja okolina najbitnija.
Ako biste morali da birate između ova dva zanimanja, šta biste izabrali i zašto?
Oba posla radimo sa mnogo ljubavi i strasti i to nam je najvažnije. Više od devet godina javno sviramo, komponujemo i pišemo pesme i ne možemo da zamislimo svoje živote bez toga. Sa druge strane, u televiziji smo se za ove dve i po godine povezali sa divnim ljudima koji rade sa nama i sa svim lepotama i prednostima koje nam pruža posao u medijima. Oba posla mnogo volimo, i vrlo teško bi bilo da se odlučimo za jedan. Sve ili ništa, što bi rekli!
Koje su najvažnije činjenice koje ste naučili bavljenjem novinarstvom i muzikom?
Kao što svirajući moraš da pratiš publiku ili u toku intervjua da pratiš priču sagovornika, tako u svakodnevnom životu moraš dobro da pratiš svoju okolinu, onda ćeš najbolje znati koji je sledeći korak koji možeš da učiniš. Važno je u svemu izgraditi svoj stil po kome ćeš biti jedinstven. „Biti isti, poseban, biti slobodan, biti samo svoj“, ali pre toga: “All we need is love”, jer ipak, sve ovo brzo prođe da bismo živeli pod tenzijom ili bilo kakvom vrstom negativne energije.
Autor: Tamara Kovačević, NsHronika
