Koliko je do sada mladih otišlo iz Srbije, “trbuhom za kruhom”, niko pouzdano ne zna. Kako ćemo to danas nazvati, da li “izvozom” pameti, odlivom mozgova ili pak nekako drugačije, jedina istina u svemu tome je da nas je sve manje zbog neadekvatnog života ljudi u Srbiji, pogotovo mladih. Ivana Jalić, bivša rukometašica, jedna je od mnogih koja je svoju sreću okušala van granica naše zemlje i spletom okolnosti otišla u Nemačku. U intervjuu za naš portal otkrila nam je šta joj se najviše dopada u gradu u kojem živi te i koliko je interesantan život pod uticajem raznovrsnih kulturnih i društvenih uticaja.
Kada si otišla iz Srbije i čime se trenutno baviš?
Iz Srbije sam otišla u aprilu 2007. godine, a u decembru sam se zaposlila u staračkom domu gde pomažem bolesnim penzionerima i onima bez rodbine ili srodnika koji bi mogli da im pruže zaštitu i negu.
Šta je bio motiv tvog odlaska?
Sećam se da sam od malena govorila kako ću sigurno kada odrastem živeti u Nemačkoj. Ne sluteći ikada da će se to dogoditi pored moje snažne želje, 2005. godine sam upoznala sadašnjeg supruga koji je dolazio u Bač na godišnji odmor. Posle godinu dana odlučili smo da se venčamo. Sređivanje vize trajalo je puna tri meseca.
Po čemu se odlikuje gradić u kojem živiš?
Grad Furstenfeldbruk je tačnije na 25 km od Minhena, Bajerna. Najviše mi se dopada koliko je ovaj gradić čist. Odlikuje se bogatstvom prirode i zanimljivim predelima, od kojih su mnogi gotovo netaknuti. Nemačka zapravo poseduje raznovrsnu i u nekim slučajevima jedinstvenu floru i faunu koja nudi neuporedivi doživljaj. Čista priroda! Naročito lepi i očuvani prirodni predeli, retke biljke i životinje. Tu su i mnogobrojni tradicionalni festivali poput karnevala, festivala vina i Oktoberfesta, muzičkih festivala, od klasične muzike do roka, kao i dobra kuhinja. Za Nemačku se govori da je zemlja velikih pesnika i mislilaca, a pored svega toga ovu zemlju odlikuju i brojni naučnici. Zadivljena sam!
Sa kime se najviše družiš u novom gradu, i koliko ti je bilo teško da se uklopiš u sredinu?
Družim se sa Nemcima i ljudima iz bivše Jugoslavije. Na početku mi je jako bilo teško da se uklopim jer tada nisam znala nemački jezik, ali kako je prolazilo vreme, moja želja i volja da uspem je bivala sve veća. Znate, kada nešto jako želite i ljude, okolinu osećate kao svoje, sve je mnogo lakše. Takođe, imala sam i bezuslovnu podršku supruga. Međutim, veliki deo stanovništva govori engleski, tako da jezičke barijere ne predstavljaju problem stranim posetiocima.
Koliko šesto dolaziš u Srbiju, i šta ti najviše nedostaje?
U Srbiju dolazim dva puta godišnje. Nedostaje mi prvenstveno moja porodica i moje rodno selo – Bač.
Da li planiraš da se vratiš u Novi Sad?
Za sada ne planiram da se vratim jer ipak sam ovde stvorila moj mali svet. Ali, ko zna nikad čovek ne zna šta nosi dan a šta noć.
Autor: Tamara Kovačević
