Novosađanka Lidija Gomes radila je nekoliko godina u NIS-u i jedna je od onih koja kaže da je otkaz u ovoj kompaniji bilo nešto najbolje što joj se dogodilo u životu. Naime, Lidija 2010. godine odlazi u Ameriku i zapošljava se na kruzeru da bi svoj planirani jednogodišnji boravak produžila na još četiri godine zbog sadašnjeg supruga. Zaljubljuje se u Indijca i nakon dve godine ljubavi “preko žice” i sajber sveta konačno staju na svoje noge zapošljavajući se u Bahreinu, maloj ostrvskoj državi u Persijskom zalivu gde danas rade i imaju ćerkicu Liu. Sagovornica nam je u razgovoru otkrila kakav je život na Dalekom istoku, ali isto tako priznala da u budućnosti planira povratak u Novi Sad, jer joj pruža duševni mir te da će penzionerske dane najverovatnije provesti ispijajući kafu sa najmilijima pokraj Dunava.
Kad si otišla u Bahrein i čime se baviš?
– U Bahrein sam došla 2014. godine a trenutno sam nezaposlena, jer sam prošle godine postala majka. Nažalost, ovde je porodiljsko samo dva meseca, nisam imala opciju da mi neko čuva bebu, pa sam morala da dam otkaz pre porođaja a vrtići imaju vrlo čudno radno vreme, tipa od 6 ujutru do 13 sati popodne, pa me nijedan poslodavac ne bi tolerisao da izlazim rano sa posla, jer je regularno radno vreme od 9 do 17. Tako sam ostala kući dok nismo našli rešenje. Doveli smo moju majku iz Srbije da živi sa nama i ujedno da čuva ćerkicu Liu. Sada tražim novi posao. Inače sam se bavila ugostiteljstvom ali se nisam tu pronašla, te sam dugo radila u jednoj satelitskoj kompaniji koja je rasprostranjena na celom Bliskom istoku, a prijateljima u Srbiji sam objašnjavala da je to kao da radim u bahreinskom SBB-u.
Kako si došla na ideju da odeš? Šta je bio motiv za odlazak?
– Moja priča počinje 2009. godine, radila sam u NIS-u nekoliko godina, kada su Rusi kupili kompaniju, proglašena sam tehnološkim viškom i dobila sam otkaz. To je bila najbolja stvar koja mi se desila u životu, doduše, tada nije, ali sada znam da jeste. Bila sam u dugovima u banci i tražila sam način kako brzo da zaradim pare. Počela sam da istražujem po netu i našla poslove za brod. 2010. odlazim u Ameriku, plan je bio dok ne vratim dugove, međutim to se odužilo na četiri godine, jer sam naredne godine upoznala muža, moju srodnu dušu. On je iz Indije i nije bila ljubav na prvi pogled, da ne dužim priču, tačno 765 dana smo pokušavali da se negde smestimo i sretnemo, on da nađe posao negde na kopnu, jer smo hteli da započnemo normalan život. To se odužilo na dve godine skajpa i 24 časa poruka, mejlova i zvanja ili ti ljubav na daljinu, ali sve je vredelo čekanja.
Otkud baš Manama?
– Bukvalno splet okolnosti i sudbine. 2014. godine, dok sam još bila na kruzeru u Americi, moj muž (tadašnji momak) me je nazvao i rekao da je dobio ponudu za posao u Bahrainu, i da li se slažem da odemo tamo jer je čitao da je to najliberalnija država od ponuđenih. Moje pitanje je bilo – da li mogu da nosim šorc i kad je rekao mozeš, rekla sam kreni. Vrlo brzo sam počela da tražim posao i posle pola godine sam mu se pridružila na ovom malom tropskom ostrvu, gde smo prošle godine dobili i ćerku.
Koje stvari su po tebi interesantne u ovom gradu?
– Obožavam što je skoro stalno leto i što nas okružuje more, obožavam te poglede kad se vozimo negde, u principu sve je drugačije od Novog Sada, ništa ne mozeš bez auta, što mi je bilo jako neobično, za nekog ko obožava da pešači. Za nekog ko nikad nije posetio Bliski istok kao i ja do dolaska, sve mi je bilo interesantno od ljudi do kulture, njihove građevine koje su kao u metropolama, a Bahrain je vrlo malo ostrvo.
Koliko ti je trebalo vremena da se adaptiraš i stekneš prijatelje? Da li su stanovnici druželjubivi?
– Hajde da kažemo da sam se adaptirala posle pola godine, dok sam “pohvatala” sve kako ide, šta se sme, šta ne, nije mi bilo teško, jer sam u principu vrlo prilagodljiva osoba. Bahreinci su divni ljudi, poput naših Novosađana, druželjubivi, stvarno su divni. Imaju sličan mentalitet kao i mi u nekim sferama, divni su domaćini i otvorenog su srca, vrlo su druželjubljivi, a mi kao doseljenici smo njima zanimljivi jer imamo drugačije običaje. Imam dosta prijatelja koji su Bahreinci a i mnogo prijatelja ovde sam stekla sa raznih krajeva sveta, jer 40 posto populacije ovde nisu Bahreinci, nego doseljenici kao i mi.
Da li si nostalgična kada je u pitanju u Novi Sad, i čega se rado setiš? Da li ti nedostaje nešto od naših specijaliteta i kako nadoknađuješ to?
– Ah… Novi Sad …jesam… nostalgična sam ponekad… srce mi zatreperi kad vidim snimke, slike mojih prijatelja po društvenim mrežama, ipak sam tamo rođena i odrasla, to je ipak moj grad gde se osećam kad god dođem kao kod kuće. Imam par jako dobrih prijatelja i kumova koji su i dalje u Novom Sadu, i dobijam slike i snimke svoje ulice i šora što bi rekli, da znam da je sve pod kontrolom i da me sve čeka kad dođem u posetu. Moj muž obožava Novi Sad i uvek kad idemo na godišnji, umesto da odemo na neku novu destinaciju gde nismo nikad bili, on me nagovori da odemo u Novi Sad, umesto da odemo na Maldive ili na Bali, što nam je bliže nego Srbija. Skoro svake godine idemo u Srbiju, makar na nedelju dana, tamo smo se i venčali jer je i moj muž tako želeo a meni nije teško palo.
– Rado se setim Štranda, to mi je mesto za opuštanje i obožavam ga. Ceo Novi Sad ima energiju koju je teško opisati ljudima dok ne dođu da ga vide, jednostavno je jedna je varoš u koju se uvek vraćaš, fali mi odlazak na Exit, nedostaju mi pljeskavice i naša ulična hrana, i pekare, burek i naš hleb, ali uspem da nadoknadim jer mi je muž kuvar a i mama sprema sve što volim.
Planiraš li da se ikad vratiš u Srbiju i šta bi po tebi bio dobar razlog da se vratiš?
– To je vrlo često pitanje koje me i prijatelji pitaju, ali trenutno se ne vidim u Srbiji, ni sebe ni svoju porodicu, mada pričali smo muž i ja često o toj temi, voleli bi kad se jednog dana penzionišemo da dođemo i živimo u Novom Sadu, a ćerka nek’ putuje svetom, dok mi pijemo kafu pored Dunava. Najviše bih se vratila zbog duševnog odmora i porodice jer mi je vrlo bitna u životu kao i zbog prijatelja, kumova sa kojim sam ostala u kontaktu sve ove godine, kojih imam na prste da nabrojim ali dovoljno da imam pravih prijatelja za ceo život ma gde živela.
Autor: Nataša Polarecki
Foto: Lidija Gomes/Privatna arhiva
