Taksi prevoz u Novom Sadu nepristupačan je za osobe koje koriste invalidska kolica, a jedini prevoznik koji ima specijalizovano vozilo, svoje usluge naplaćuje i do deset puta više nego što inače košta vožnja taksijem na istim relacijama.
Kako za 021 kaže Dragana Marković iz Centra živeti uspravno, dešavalo se i da za relativno kratke relacije u gradu osobe sa invaliditetom plaćaju 3.000 dinara.
“Nijedno taksi udruženje nema prilagođena vozila. Eventualno je moguće koristiti kedije, ali i u njih elektromotorna kolica nije uopste jednostavno staviti, bez pomoći taksiste i još dve osobe, nije moguće. Pre desetak godina kolege iz Centra su imale sastanak sa tada najvećim taksi udruženjem i predlagali su da se nabavi bar jedno pristupačno vozilo, ali ništa od toga. Trebalo bi da Grad da predlog taksi udruženjima da svako deseto do dvanaesto vozilo bude pristupačno. Takvo vozilo bez ikakvog problema može da vozi bilo koga, ne samo osobe sa invaliditetom i korisnike kolica, a cene taksi prevoza ne bi bile veće od uobičajenih”, objašnjava Marković.
Primera radi, Vrbas koji je deset puta manji od Novog Sada ima jedno vozilo za prevoz osoba sa invaliditetom, a startna cena kao i cena vožnje po kilometru je ista kao i za sva druga vozila taksi preduzeća.
Korisnica Centra, A. A. nekoliko puta koristila je vozilo za prevoz osoba sa invaliditetom i priča za 021 da je uslugom zadovoljna, ali da je cena “van svake pameti”.
“Moji prihodi sve zajedno sa kućnom negom i penzijom ne prelaze 30.000 dinara, a zamislite da se vozim taksijem tri, četiri puta mesečno, to bi značilo da ću potrošiti skoro pola mesečnih prihoda samo na prevoz. Razumem da možda mora da bude malo skuplje jer on dođe po vas u dnevnu sobu, izvede vas liftom i uvede u auto, ali svakako je preskupo”, kaže ona i dodaje da bi Grad trebalo da preduzima mere koje će olakšati svakodnevno funkcionisanje osobama sa invaliditetom.
“Volela bih da donosioci odluka pokušaju da provedu samo jedan dan u kolicima, da vide kako je to kada ne možeš da uđeš u autobus, kada plaćaš taksi nekoliko puta skuplje nego svi ostali, kada ne možeš da uđeš u sopstvenu zgradu, kada nemaš pristup zgradama zdravstvene i socijalne zaštite i drugim važnim institucijama.”
S druge strane, javni gradski prevoz pristupačan je “samo na papiru i u redu vožnje”, smatra Marković.
“Kao korisnica invalidskih kolica često koristim gradski prevoz i svaki put nailazim na probleme, kao većina kolega i koleginica sa kojima sam u kontaktu. Niskopodnih autobusa sa rampom svakako nema dovoljno, ali čak ni to što postoji ne funkcioniše kako bi trebalo, što je nedopustivo za grad kakav je Novi Sad. Najčešće se vozim linijama 2, 7, 8 i 9 i vrlo često se dešava da se umesto niskopodnog autobusa sa rampom koji bi trebalo da saobraća po redu vožnje, pojavi autobus bez rampe. Osim toga, rampe na većini autobusa ne funkcionišu, zapekle su i ne mogu da se otvore. Nekad je i pored najbolje volje vozača nemoguće otvoriti rampu. To znači da je nemoguće osloniti se na gradski prevoz u slučaju kada je neophodno stići negde u određeno vreme (odlazak na posao, fakultet, u školu, na sastanak, u bioskop, pozorište ili bilo koji drugi događaj), pošto se dešava da čekate na stanici duže od sat vremena, ne bi li se pojavio odgovarajući autobus, iako je redom vožnje predviđeno da ih u tom periodu ima nekoliko. Više puta smo upućivali žalbe JGSP-u i molbe da se preduzme nešto po pitanju niza neregularnosti koje se konstantno dešavaju na terenu. Redovno nam se zahvale što ih obaveštavamo o situaciji na terenu, ali napretka nema”, objašnjava Marković.
Ona napominje da bi pomoglo da se u redu vožnje (barem onom elektronskom) naznači kada se autobus sa rampom pokvari i bude zamenjen drugim autobusom koji nema rampu. “Neophodno je to naznačiti u redu vožnje, bar onom elektronskom. Važno je i da se rampe na niskopodnim autobusima redovno pregledaju i, ako je potrebno, popravljaju”, dodaje ona.
Autobusi nisu jedini problem. Kako navode u Centru, većina stajališta u gradu nije prilagođeno. Do nekih zbog bankine korisnici kolica ne mogu da dođu, a neka su preniska i kada se rampa spusti previše je strma.
U Beogradu postoji nekoliko udruženja koja poseduju vozila za osobe sa invaliditetom, a u Zagrebu je, na primer, Grad platio prilagođavanje vozila i kupovinu novih vozila za osobe sa invaliditetom za taksi službe. U Odluci o taksi prevozu putnika objavljenoj u Službenom listu Grada Novog Sada 2017. godine, nema pomena o prevozu osoba sa invaliditetom.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay
