Za prvotimca Hokejaškog kluba “Vojvodina” Nemanju Vučurević led je tlo po kom najsigurnije gazi, a ledena dvorana novosadskog Spensa mesto gde svakodnevno u stvarnost pretvara svoj dečački san. Kako izgleda život hokejaša u Srbiji i kakva atmosfera vlada u timu HK “Vojvodina” saznali smo iz prve ruke.
Kada se i kako rodila ljubav prema hokeju?
Moj otac je igrao hokej, tako da sam već sa četiri godna i ja prvi put zakoračio na led, baš ovde u “Vojvodini” gde sam bio sve do svoje 17 godine. Nakon toga sam se otisnuo u inostranstvo gde sam, u različitim klubovima i državama proveo narednih 10 godina, i eto sada sam ponovo tu gde je sve zapravo i počelo.
Kako se HK “Vojvodina” kotira na lestvici hokejaških klubova u našoj zemlji?
“Vojvodina” je uvek važila za jedno veliko hokejaško ime u Srbiji, ali zbog izvesnih nesretnih okolnosti i požara koji se dogodio 2009. godine klub je sve do 2016. bio u prilično lošem stanju. Pre dve godine otprilike formiran je ponovo jedan dobar tim, sve je krenulo uzlaznom putanjom, i evo sada “Vojvodina” igra internacionalnu ligu (IHL) sa Slovencima i Hrvatima. Prošle godine imali smo malo slabiji rezultat od onog kom smo se nadali, ali sada je već bolje. Ozbiljno se radi, ozbiljne su ambicije i svake sezone očekujemo sve bolje rezultate.
Kakav je osećaj biti deo ekipe koja diže i gradi klupski duh i reputaciju bukvalno iz pepela?
Veoma poseban, nekako ličan, to je nešto što ne osećate dok igrate za druge klubove. U isto vreme kada su za HK “Vojvodina” stvari krenule nizbrdo srpski hokej generalno zadesila je neka nesreća, pa se liga koja je bila odlična tokom tog perioda potpuno raspala. Sada sve ponovo ide nabolje, kako za HK “Vojvodina” tako i za domaći hokej uopšte i veoma sam srećan zbog toga.
HK “Vojvodina” je sedam puta bio prvak države. Smatrate li da trenutna postava može klubu da donese osmu pobedu i tako upiše vaša imena u anale kluba?
Mi smo imali malo slabiji start, dok se nije kompletirao kadar i dok nam stranci nisu došli, ali mislim da sada imamo potencijal. Ne mogu da kažem da smo favoriti i da je to realno, ali radićemo na tome da ekipa bude sve bolja i bolja, pa se nadamo da ćemo naredne godine biti ozbiljna konkurencija drugim timovima.
Koliko je interesovanje za hokej među Novosađanima? Šta smatrate da je potrebno učiniti ne bi li se naši sugrađani podstakli da malo češće zavire u ledenu dvoranu i pruže vam podršku sa tribina?
Novi Sad stvarno voli hokej. Ovde je uvek bilo publike, prošle sezone je na pojedinim utakmicama, kada su se vezale dve-tri pobede bilo čak i oko hiljadu i po gledalaca, a hala prima dve hiljade ljudi. Mislim da je neophodno malo poraditi na marketingu jer naši sugrađani nisu obavešteni da se u Novom Sadu ponovo igra dobar hokej. Činjenica je da je hokej veoma atraktivan sport pa je svaki susret dva tima pravi događaj, ne samo utakmica.
HK “Vojvodina” ima i školicu hokeja za decu koja iz godine u godinu privlači sve veću pažnju među mališanima. Da li je upravo to način da se klinci upoznaju sa ovim sportom, i da li je hokej popularniji danas nego u vreme kada ste i sami bili dečak?
Mislim da je bio popularniji u vreme kada sam ja bio mali, ali primećujem da se ponovo vraća ta atmosfera. Klinci su odlični, treniraju, vole hokej, i negde je i ideja da se napravi sistem gde je dobar prvi tim uzor mlađim naraštajima, i da se tako stvori jedna zdrava sportska energija.
Za hokej kažu da je prilično agresivan sport. Da li je reč o predrasudi i kolika vam zaista opasnost preti dok ste na ledu?
To je prva asocijacija kod laika. Agresivan jeste, nećemo se lagati, ali postoje razni kodeksi koji obezbeđuju sigurnost igrača. Naime, mi smo zaštićeni od glave do pete, tako da ti udarci i ne bole toliko. Mi smo zapravo naučeni kako da primamo te udarce, a u hokeju je dozvoljen samo udarac telom u telo, sve ostalo predstavlja faul. Brz je sport, najbrža kolektivna igra na svetu, zahteva mnogo opreza, brze odluke, a povrede se dešavaju kao i u svakom drugom sportu.
Kažu da je hokej nakon boksa najteži sport. Koliko je psihičke i fizičke snage potrebno da bi se izdržala jedna utakmica?
To je apsolutno tačno. Prema mnogim istraživanjima koja su uzela u obzir sve parametre, ne samo fizičku sposobnost, već i psihičku, sposobnost reagovanje, brzina… hokej je drugi najteži sport na svetu. U hokeju je akcenat na eksplozivnosti i sve se svodi na 40 sekundi maksimalne snage. Sve se radi na 100 posto, kada si na ledu nemaš ni sekundu vremena za odmor, tako da su ta trošenja neverovatna.
Mnogi hokejaši u Srbiji se žale na uslove za trening koji nisu baš idealni imajući u vidu da su im ledene dvorane uglavnom na raspolaganju svega četiri do pet meseci godišnje. Kakva je situacija u HK “Vojvodina” i da li i kod vas ima prostora za poboljšanje?
To jeste tačno, s tim da su nam sada dvorane dostupne šest do sedam meseci. Ali to nije dovoljno, i svaki iole ozbiljan klub u državi trebao bi da ima na raspolaganju led svih 12 meseci godišnje. To je neophodno za razvitak igrača ali i samog sporta. Zamislite samo da drugi sportisti treniraju pola godine a drugu polovinu ne, ispadnete iz kontinuiteta, iz kondicije. To je veliki problem jer je hokej veoma skup sport, ali čini mi se da se radi na tome, i sama država i savez, tako da se nadam da će biti bolje.
Da li je za timski duh na terenu neophodno da se igrači i mimo njega zbliže, upoznaju, razumeju i podrže? Postoje li neke timske anegdote koje biste podelili sa našim čitaocima?
Apsolutno da je tako. Mi funkcionišemo kao jedna velika porodica tokom čitave godine, dobri smo drugari. Poznato je da treneri nekada čak i ne žele najboljeg igrača u svom timu ukoliko on ne može da se uklopi u ekipu. Nekada je kažu bolje imati i lošijeg igrača zarad dobrog tima. Tim je dakle uvek ispred individualca. A što se anegdota tiče, hokejaše bije glas da su veoma duhoviti tako da su one brojne, ali tu priču ćemo ostaviti za neku drugu priliku.
Imajući u vidu činjenicu da ste rođeni Novosađanin, da li je HK “Vojvodina” vaš dom ili u sportu nema mesta za emocije te predstvlja samo usputnu stanicu?
Zasigurno da je dom, i da će uvek biti dom. Možda je usputna stanica u ovom momentu, to ne mogu da znam, ali mi se ovde za sada zaista dopada. Vlada sjajna atmosfera, ove sezone imamo jako dobar program, jako dobro se radi, i definitivno ima potencijala da “Vojvodina” ponovo postane jedan veliki klub.
Kojim životnim lekcijama vas je naučio hokej?
Pre svega jednoj pravoj sportskoj kulturi i diciplini, a zatim tu je i zabava, parametar koji ne treba zapostaviti.
Autor: Marija Milošević
Foto: NsHronika
