Ovogodišnji 47. po redu Međunarodni filmski festival Fest otvoren je u petak u Beogradu pod parolom “Sloboda ili ništa”, a filmske premijere ovogodišnjeg Fest-a biće prikazane i u Novom Sadu na tri lokacije: Arena, CineStar i u Promenadi Cineplexx do 4. marta.
Novosadska publika će biti u prilici da premijerno pogleda novo filmsko ostvarenje “Aleksandra” reditelja i scenariste Saše Radojevića, a ovim povodom ekskluzivno za NsHroniku govori protagonistkinja filma, glumica Ljuma Penov, koja je diplomirala glumu i svoje značajne glumačke korake na daskama koje život znače napravila u Novom Sadu.
Naime, Ljuma Penov, koju mediji već nazivaju heroinom andergraund filma, počela je karijeru u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a zatim nastavila da igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Narodnom pozorištu u Beogradu, gde i sada radi. Ostvarila je brojne filmske uloge u vodećim filmovima naše kinematografije, među kojima je “Medeni Mesec” Gorana Paskaljevića, zatim u filmu italijanske produkcije reditelja Paura di Amare, a publici je najpoznatija po ulogama u filmovima “Crna Zorica”Radoslava Pavkovića, “Petlja” Milutina Petrovića i prvom srpskom rimejku “Ljubavni slučaj”. Sa našom ekipom je porazgovarala o novom filmskom ostvarenju “Aleksandra”, svojoj karijeri i izazovima glumačkog poziva, a imala je savet i za početnike u glumačkom poslu.
U novom filmu “Aleksandra” scenariste i reditelja Saše Radojevića tumačite lik Ružice, koja je po karakteru sušta suprotnost vama. Na koji način ste se pripremali za ovu ulogu?
– Pripremala sam se kao i za svaku drugu ulogu, a mislim da uvek i treba da bude prisutna neka suprotnost, što je sada definitivno bio slučaj. Zato mi je i bilo inspirativno da je tražim u sebi, jer je Ružica kao lik potpuno drugačija od mene, zbog čega sam morala još više i napornije da radim na noj i sebi samoj, kako bih njen lik učinila prirodnim i ulila joj živ duh i energiju, kako bih je publici predstavila što verodostojnije. Da sam ja ona, i ona ja. To je umetnost glume. Stvarno imam sreću da dobijam različite uloge što mi je uvek izazov i velika dragocenost koja me prati.
Novosadska publika će biti u prilici da u okviru ovogodišnjeg 47. Međunarodnog filmskog festivala “Fest” premijerno pogleda film “Aleksandra”. Uzimajući u obzir vaše profesionalno iskustvo u interakciji sa fanovima sedme umetnosti, kakve reakcije očekujete od Novosađana?
– Ovaj film je melodrama i mislim da će se publici veoma svideti, jer će svako u njemu moći da se pronađe na osnovu raznih ljubavnih iskustava koje svi u sebi nosimo, u manjoj ili većoj meri. Takođe, film ima mnoštvo ljubavnih obrta i “živih” situacija uz jake emocije glumaca koje prenose razna ljubavna iskustva, pa stoga mislim da će svaki gledalac pronaći neki mali deo sebe u ovom filmu.
Domaći i regionalni ljubitelji filma vas najviše pamte po glavnoj ženskoj ulozi u filmu “Crna Zorica” gde ste igrali rame uz rame Mirjanom Karanović, Mihailom Janketićem, Olgom Odanovic i mnogim drugim velikanima srpske glumačke scene. Koliko se uloga Zorice u filmu, koji žanrovski pripada komediji sa elementima mistike, razlikuje od svih vaših ostalih uloga?
– Svaka moja uloga se razlikuje i svaka je drugačija. Zorica je isto sušta suprotnost od mene same, ali opet sam uspela da je pronađem u sebi i što verodostojnije predstavim publici. Pre i posle Zorice igrala sam različite uloge, a posle “Crne Zorice” igrala sam u potpuno drugačijim filmovima poput “Države” Jelene Marković, “Porodice” Saše Radojevića, “Petlje” Milutina Petrovića, koji je, takođe, imao premijeru na Festu te godine, zatim i film “Ljubavni slučaj” prvi srpski cover i rimejk filma “Ljubavni slučaj službenice Ptt”, legendarnog reditelja Dušana Makavejeva, što je po meni vrlo značajno za našu kinematografiju.
Film “Crna Zorica” obišao je mnogo festivala, nagrađivan je više puta širom sveta a i Vi ste dobili nagrade u Njujorku na Hobboken festivalu i time ste prva glumica iz Srbije i regiona kojoj su ovakve nagrade dodeljene. Kakve utiske nosite odatle?
– Da, pomenuti film obišao je pola sveta, bio je na oko tridesetak festivala i dobio je dosta nagrada. U Njujorku na Hoboken festivalu sam nagrađena i meni su uručene nagrade, jedna za film, a druga za glumu i poseban veliki dobrinos samom filmu. Nisam to očekivala, bila sam jako dirnuta i uvek ću to pamtiti. To je jedna duga priča, vrlo lepa…
U bogatoj radnoj biografiji imate brojne filmske i pozorišne uloge, budući da ste prve glumačke korake napravili u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Da li ste za pripremu neke od vaših mnogobrojnih uloga morali da se pridržavate nekog specifičnog režima koji odudara od vaših svakodnevnih životnih navika?
– Bavljenje ovim poslom svakako podrazumeva potpuno drugačiji režim života od uobičajenog jer nema takvu vrstu sadašnjosti ni percepcije. To se tako nauči, rano, na početku karijere i jednostavno postane način života sa potpuno drugim režimom od onog kakav ima “običan” čovek, a nama postane opet sasvim normalan i uobičajen, u istoj meri koliko se drugima čini neobičan i drugačiji.
Imajući u vidu sve češće priče kako u Srbiji nema dovoljno posla, a da ima mnogo glumaca, kakvo je vaše iskustvo što se tiče traženja i odabira uloga?
– Svake godine sa Akademije izađe oko 60-70 glumaca što nikako nije realno za našu državu jer ovo nije ni Holivud ni Brodvej, pogotovo sad kada je kulturološka vrednost na izmaku svih mogućih snaga i trenutno sama kultura pluta po dnu, što je zaista zastrašujuće i zbog čega je opao i sistem vrednosti i naroda, jer bez kulture, nema ni države, metaforički rečeno. Što se mojih uloga tiče one su, kao i reditelji i projekti, same nekako dolazile do mene i to uvek u pravom trenutku. Nažalost, neke od njih sam morala da odbijem, jer u njima nisam mogla da se pronađem, ili zbog toga što mi se činilo da ponuđeni projekat u još većoj meri “ubija” kulturu u društvu, a takvih je projekata, nažalost, dosta. Uvek sam svima na raspolaganju za umetničku saradnju, dok me zabava i kič koji su preplavili sve zaista ne interesuju i ne želim da učestvujem u takvim ostvarenjima. Ipak, Fest i film “Aleksandra” dokaz su da postoji tračak svetlosti u zagušljivoj tami.
Šta poručujete svim mladim početnicima u glumačkim vodama iz ugla kompetentnog glumačkog savetodavca?
– Želim im da budu vredni umetnosti, jer je nije svako vredan, time što će znati da je poštuju i cene umetnost kao takvu. Da joj veruju i budu joj iskreni, da bi i sami videli da li su je vredni. Da znaju da se bore za nju, jer umetnost je danas možda, nažalost, na bojnom polju, pred izdah. I na nama svima, umetnicima, je da joj pomognemo da preživi i opstane.
Autor: Anđela Zec
Foto: Privatna arhiva/Marjan Apostolović
