Sportska novinarka Teodora Čelebić zaštitno je lice Javnog medijskog servisa Vojvodine, koju verni televizijski gledaoci redovno gledaju u dnevnoj TV emisiji “Zajedno u pola dva” u kojoj u društvu kolege Laze Bakmaza razgovara o različitim sportskim temama sa gostima u studiju, koji uglavnom dolaze iz sportske branše. Ova atraktivna Novosađanka, rođena je 8. juna pre 27 godina. Stekla je diplomu osnovnih i master studija na smeru za industrijski marketing i inženjerstvo medija na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Odbojkašku karijeru, kojom se bavila 12 godina i u kojoj je sa Ženskim odbojkaškim klubom “Vojvodina” prvi put u istoriji novosadske odbojke ušla u Super ligu, zamenila je novinarskim pozivom. O izazovima sportskog novinarstva, TV emisiji koju vodi i svojoj nekadašnjoj sportskoj karijeri na jedan inspirativan način govori za NsHroniku.
U kolikoj meri se razlikuje medijska priprema sportskih tema i razgovora predviđenih za dnevnu emisiju od pripreme emisije za sportski program?
– Pre svega, razlika je u dužini pripreme, s obzirom na to da je za emisiju “Zajedno u pola dva” neophodno pronaći temu koja je aktuelna, zanimljiva i korisna. Kao takvu, ne pripremate je za jedan dan, što je slučaj za dnevne sportske priloge, već nedelju dana, jer čim se završi jedna emisija, kolega Lazo i ja već razmišljamo o narednom druženju u pola dva. Ono što je karakteristično za nas, jeste da za svaku emisiju radimo anketu, jer nam je stalo do mišljenja građana.
Mnogi Novosađani, a naročito starija generacija, smatraju Laza Bakmaza simbolom sportskog izveštavanja sa mnogobrojnih istaknutih sportskih događaja. Da li možete izdvojiti neke korisne savete koje ste bili u prilici da čujete od zvučnog novosadskog imena sportskog žurnalizma?
– Lazo Bakmaz je legenda sportskog novinarstva i drago mi je što sam baš sa njim dobila priliku da radim novu emisiju RTV-a. Ono što njega krasi jeste spontanost, neposrednost i harizma koju ima i kada izveštava sa utakmica, ali i kada je u studiju. To je Lazin zaštitni znak, a meni se baš to dopada, jer je iskreno. Njegovi saveti mi mnogo znače, pogotovo oni koje sam dobila na samom početku, poput biranja teme, postavke emisije i odnosa sa gostima. Sada su to samo neke finese, poput višnje na šlagu.
Pre nekoliko godina ste bili odbojkašica Ženskog odbojkaškog kluba “Vojvodina”, a danas se sportom bavite iz novinarskog ugla. Koliko vam je bavljenje timskim sportom pomoglo u poslu sportskog novinara?
– Odbojkom sam se bavila 12 godina. Pamtim lepe i one manje lepe momente, slično je i u životu. Mislim da mi je sport doneo samopouzdanje, zdrav duh i želju za konstantnim napredovanjem. Takođe, odbojka kao timski sport, oduvek mi je pomagala da se lakše uklopim u različite kolektive. Međutim, ne bavim se samo odbojkom u sportskoj redakciji, već raznoraznim sportovima u zavisnosti od rasporeda.
Nedavno ste izveštavali sa beogradskog događaja u organizaciji Fondacije “Novak Đoković”, koji se bavio karijernim savetovanjem mladih ljudi, a događaju je prisustvovao i Novak Đoković. Na koji način, prema Vašem mišljenju, prisustvo najboljeg sportiste sveta može podstaći mlade ljude da se isključivo fokusiraju na naporni rad i trud koji dovode do ostvarenja profesionalnih ciljeva?
– Sportisti su najbolji ambasadori naše zemlje. Shodno tome, smatram da je njihova uloga velika i veoma značajna. Što više takvih i sličnih događaja, može podstaći i motivisati mlade ljude, jer uspešni sportisti poput Noleta, najbolji su primer koliko je uloženog truda neophodno zarad ostvarenja velikih ciljeva. U mom okruženju ima dobrih primera, a ono što ti mladi ljudi rade, ne razlikuje se mnogo od rada sportista. Fokusirani su, istrajni i motivisani u nameri da ostvare svoje profesionalne ciljeve i na taj način budu pozitivan primer drugima.
Većina omladinaca danas prati ili trenira neki sport, dok ostatak nije čak ni sportski informisan i ima različite stavove o sportskom novinarstvu, počevši od toga da je to kompleksna materija koja zahteva vrhunsko poznavanje sportske terminologije do toga da je izuzetno lako izveštavati sa neke utakmice. Uzimajući u obzir sportsku sliku u medijima dostupnu svima, šta vama predstavlja najveći izazov u sportskom novinarstvu?
– Oni koji misle da je to lako, verovatno nisu dovoljno informisani. Interesantno je na primer, da je za jedan sportski blok od minut i po do pet minuta u Dnevniku, neophodna priprema od tri do četiri sata. Što se tiče moje uloge u sportskom novinarstvu, iako znam dosta toga i dalje učim. Smatram da bi čovek celog života trebalo da uči, jer samo na taj način ostaje u koraku sa vremenom, koje je danas veoma brzo. Volim izazove, a shodno tome izabrala bih intervjue sa uspešnim sportistima u nekom modernom studiju ili van njega – na nekoj zanimljivoj lokaciji. Novak Đoković, Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić, Aleksandar Atanasijević, Marko Podraščanin, Maja Ognjenović, Stefana Veljković, Tijana Bošković, Nemanja Matić i mnogi drugi i te kako imaju šta da prenesu mlađim generacijama i da ih motivišu da budu promena koju žele da vide u svom okruženju. Pa, ima li šta lepše, nego imati baš njih u društvu.
Autor: Anđela Zec
Foto: Privatna arhiva
