Arsenal Fest, na sjajnom mestu u sred Kragujevca, u Kneževom Arsenalu gde nikad nema blata (a zašto je ovo važno videćemo kasnije!), proširio je sam sebe za 33% i sada traje četiri dana, baš kao Exit. Nažalost, kako mnogo ljudi ide sa Arsenala pravo u Zagreb na INmusic, bilo je nemoguće da to proširenje ide na nedelju, pa sada festival traje od srede do subote. I po atmosferi je i dalje najprijatniji od svih, najmanje nervozan.
PROLOG
Osim činjenice da se u Kragujevcu već od srede moralo tražiti mesto u smeštaju, i da su se iz cele Srbije svi, ovog olujnog i kišovitog proleća, stuštili baš u centar Šumadije i staru prestonicu Srbije, festival je obeležila i jedna plemenita ideja, da se izbace jednokratne plastične čaše koje su, kao što znamo, smrt za planetu, i da se ubace one koje se ponovo mogu koristiti, čvršće i sa logotipom Arsenala. Nije čudo što su skoro svi poželeli da ih zadrže i da ne dobiju natrag kauciju. Nažalost, negde u petak već je nestalo ovih čaša, pa su se pojavile i one stare loše jednokratne, ali svakako, smeća je bilo nemerljivo manje nego prethodnih godina, i ako se dobro proračuna broj čaša, sledeće godine smeća neće biti uopšte! Bravo!
PRVI DAN
Jedina zamerka za Arsenal 2019. je da je ove godine izostao broj zvučnih imena kao što su bili Editors, The Kills, Enter Shikari i nesuđeni Texas iz 2018. Ove godine su hedlajneri bili malo skromniji, a mi želimo da se 2020. ponovo sve vrati na kolosek iz 2018. Bilo kako bilo, ulazimo u prvi dan festivala, gde je hedlajner bio Testament, koji su otprašili svoju metalsku svirku sa opakim žarom, pred 7.000 posetilaca, pokazavši najbolje od ovog žanra. Želeo bih da pohvalim sve koji su učestvovali u ovome kao i u rivajvlu Explosive Stagea na Exitu, jer se na ovaj način pokazuje da underground ne da nije mrtav nego se bori kad mislite da je najslabiji. Ako se u Srbiji nešto moglo bolje utrefiti kao “predgrupa”, to je Pero Defformero, koji se svojim sprdnja-narodnjak-metal fazonom svakako visoko kotira među domaćom publikom. I da ti nije smešno, smešno ti je.
Kao što je prošle godine čas istorije bio gledati Markyja Ramonea sa izvođenjem pesama Ramonesa, tako je sada na Garden Stageu bilo posebno zadovoljstvo gledati naš “Queen bez Freddyja”, odnosno Atomsko sklonište bez Sergia Blažića. Neki ih nisu razumeli ni 70-ih, neki ih i danas smatraju najbitnijim bendom jugoslovenske scene, ali svi znaju “Treba imat dušu” ili “Paklene vozače”. Oni su deo lektire. Na Gardenu, smeštenom u drvećem natrkivenoj Zastavinoj bašti, svirali su prve večeri i Mud Factory, Majdan, Urban instinkt, Len Jem, Odgovor, Vesela mašina i Alitor, dok je do ranih jutarnjih časova trajala žurka sa odabranim predstavnicima kragujevačke DJ scene na Explosive Dj Stage-u.
DRUGI DAN
Mogu da prepišem ono iz 2018. Drugi dan je obeležen brojnim mukama: prvo je počela da pada kiša i to ne obična, već užasna oluja, tipična za ovaj jun. To je odložilo program i rasteralo gomilu onih koji su mislili da odu, ali je na kraju cifra ljudi koji su sa zakašnjenjem odgledali festival, bila impresivnih 5.000 ljudi. Ovo veče su obeležili Little Steven, Vlatko Stefanovski, Darko Rundek i Ritam nereda.
Svako je na svoj način pokazao šta je rok muzika, a dominirala su, kao što je već vidljivo, domaća imena: Vlatko nas je vodio kroz svet roka, gitarske bravure i etno-motive, dok je Ritam nereda pokazao šta je novosadski pank i zašto je ovaj grad leglo najžešćeg zvuka još od SFRJ. Rundek nas je provozao na put oko sveta, i za trenutak smo poželeli da budemo kolonijalni putnici iz 1905. godine, na parobrodima i u belim odelima, sa koferima izlepljenim nalepnicama, da govorimo 10 jezika sa domorocima u narodnim nošnjama i da uživamo i vremenu bez mobilnih telefona.
Polako. Little Steven je već neko oko koga je naša publika morala da se pomuči, ali to je gitarista nikog drugog do The Bossa, Brucea Springsteena. gitarista Brusa Springstina. Little Steven, sa svojim mnogoljudnim pratećim bendom “The Disciples of Soul”, sa nezaobilaznom maramom na glavi, predvodio je neverovatan bend, starinski neverovatan, moćan, glasan, pun zvuka – obogaćen izazovnim plesom tri prateće pevačice i moćnom podrškom duvačke sekcije.
Mile Kekin iz Hladnog piva je nastupio pokazavši nam svoj autorski materijal, a Dejan Cukić je već legenda lakih nota popa, i dao je šmek ovoj junskoj noći komunikativnijom muzikom. Kako je program bio pomeren, ispali su iz programa Turisti, na žalost i muku brojnih fanova, naročito ženskih.
TREĆI DAN
Treći dan je karakterisalo sjajno vreme, i sada već na Arsenal dolazi 10.000 ljudi. Mile Kekin se vratio sa Hladnim pivom, i ovaj bend, posle 30 i više godina rada, pokazao je da pravi pank mora biti levičarski i antiratni. Posle silnih sukoba sa desničarima po Hrvatskoj, pojavili su se sa novim dignitetom sa paletom hitova. Mile je rekao u egzaltaciji: “Uvijek nam je dobar osjećaj kad smo u Kragujevcu! Ovo je Arsenal 09. Nadamo se da ćemo se vidjeti na Arsenalu 90!”. Pa, nadamo se!
Nele Karajlić je ipak na neki način proizvod jugonostalgije i nostalgije za 90-ima, pa je tako i generacija koja nije imala priliku da uživa u miru 80-ih i stabilizaciji Milke Planinc uz milion bendova kojima je scena tad obilovala, ili u sankcijama 90-ih, mogla da se veseli uz pesme uz koje smo mi preživljavali.
Đorđe Mišljenović je zvučao odlično, i rokerski, i sjajno je da je pod sasvim drugim umetničkim imenom, svojim, predstavio sasvim drugu stranu sebe, i u pesmama, i na svirkama, a ova je bila ubedljivo najposećenija od svih. Autopark je pokazao kako “BIGZ scena” Beograda sa ženskim principom i dalje prži sa novim pesmama, a Ognjenka je sjajan primer kako se zaista može doći do “osnaživanja žena”. Ali, pravi hedlajneri su ovog dana bili Red Fang, američki stoner rokeri, koji su pokazali šta ovaj žanr može da donese. Na momente smo se setili klasičnog roka, na momente grandža, na momente smo poželeli da jezdimo na motorima po Jugu, a drugi sekund da se krijemo u šumama Vašingtona i Oregona od kiše i depresije. Sjajno. Artan Lili je možda i najbolji bend Srbije u poslednjih 5-6 godina, i njihove pesme su “niska hitova”, jer su tako i izdavane, kao singlovi. Određena doza monotonije koja je namerna, nasleđe Obojenog programa u pristupu, i otvoreno ženski princip na delu, osvojili su ljude u zemlji a koliko vidim, osvajaju i Hrvatsku. Bojan pravi pesme tako da ih vodi Romana, njegova žena, a pevaju u ženskom rodu, oboje. Matrijarhat na delu. Ili, prosto, harmonija.
Da kažemo i da dugoočekivani Eyesburnov povratak najviše liči na povratak Amy Winehouse, a nadamo se da nastavak karijere neće ići u rom pravcu, jer je ovo jedan od legendarnih bendova koji smo navikli da vidimo kao utemeljivače novog žanra.
ČETVRTI DAN
Najbitnije od četvrtog dana je naravno, bio Kurt Vile & The Violators. Indie rock kantautor je pokazao najbolje od sebe, pokazavši da i Kragujevac može da ima svetska imena svake godine.
Partibrejkersi, Goblini i Marko Louis su već poznata imena domaće scene i isporučili su klasično “razbijanje”, svako u svom domenu.
Ali, hit mladih bio je nadasve zabavni Vojko V, koji je u proteklih godinu dana stekao kultni status, svojim nepovezanim, haotičnim, ponekad apsurdnim, a ponekad kritičkim pesmama. Mislim da nema nikog ispod 55 godina ko ne odgovara na neku situaciju sa “Kako to? Kako to?” ili “Reka san ne može!”.
Atheist Rap je “najbolje iz Vojvodine” i pokazao je da i posle 30 godina njihova energija ima istu jačinu, iako više niko ne vozi ni Trabanta ni Wartburga. Najbolji novi srpski bend, Buč Kesidi, dolazi nam iz Pančeva, pa je tako vojvođanski pop, koji je započeo 90-ih sa Obojenim programom, Boyama, a nastavio se Evom Braun i Otmičarima, Velikim prezirom i Popcycleom, dobio dostojnog gitarskog naslednika.
EPILOG
Na kraju, samo da kažemo, nismo više izenađeni i prijatno šokirani kao prošle godine. Pica je skočila sa 108 na 120 dinara, i to je OK, ali je duh festivala ostao isti – opušten, čist, prijatan. Sada se uvek radujemo kada smo ponovo ovde, ispod lišća drveća na Gardenu ili među “mančesterskim” zidovima Maina. Vratićemo se!
Tekst: Žikica Milošević
Foto: Nemanja Đorđević, Zoran Lazarević Laki
