Početna Intervju dana Miroslav Mrnuštik – Mikica o Štrandu: Očuvanje tradicije je težak posao

Miroslav Mrnuštik – Mikica o Štrandu: Očuvanje tradicije je težak posao

0

Novosadsko kupališta „Štrand“, kao jedno od opštepoznatih simbola Grada Novog Sada, menjalo se iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Međutim, ono i dalje postoji, i svedoči da je dostizanje permanentnosti zaista teško, ali i te kako moguće.

Upravo u toku aktuelnog „Štrand Summer Fest“-a, određene delove posvetili smo evociranju uspomena i podsećanju na to koliko je njihovo deljenje u stvari bitno za očuvanje tradicije kod omladine, koja bi tek trebalo da sazna koliko prošlost utiče na stvaranje budućnosti, jer – prošlost opominje gde su greške, kako ih ispraviti i svedoči o nečijem postojanju. Negde, ona oblikuje i budućnost.

Udruženje “Štrandaroši” zvanično postoji pet godina i za sada ima 630 članova, koji su aktivni tokom 365 dana u godini, a na koje su, kaže naš sagovornik, i te kako ponosni. Oni su bitni upravo zbog te permanentnosti, jer svaka priča našeg Štrandaroša svedočenje je jednog vremena.

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji je počeo 29 juna, a trajaće do 31. avgusta, i to upravo na platou ispod Mosta slobode, i dalje razgovaramo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu Ovaj put nas je ugostio Miroslav Mrnuštik – Mikica, predsednik Udruženja „Štrandaroši“.

– Vidite nas ovde od jutra do kasne večeri, dok nas ludilo od muzike ne otera – rekao je on okrenuvši se već na početku o tome kako je bilo nekada, kako je sad, i šta bi možda moglo biti bolje.

Dakle, muzika je jedan od problema?
– Nije ove godine kao što je bilo prošle godine, što pohvaljujemo. Sada je ta muzika pristojnija, bar u vreme do kad sam ja tu, a to je do sedam uveče.

Foto: Facebook-Stare fotografije Novog Sada

Kakav je Štrand bio nekada? Kakvog ga pamtite?
– Kako se sve menja, tako se donekle promenio i Štrand. Kažem – donekle. Štrand, posle onih velikih poplava 1965. godine, danas ima drugačije kabine, zidane kabine, znači kombinacija drvo-cigla, i limeni krovori. Nekada su to bile isključivo drvene kabine, male i velike, tada su bile paralelno sa Dunavom.
– Razlika je i u tome što je jako velika površina pokrivena travom. Tada je bio isključivo pesak: od dolme, glavnog ulaza dovde, sve je bio pesak, sem jedne male oaze na špicu, preko puta špica Ribarskog ostrva. Tu je bilo nešto malo trave, i tu su se kupali oni koji nisu voleli pesak i prašinu.

Da li ta veća količina trave u odnosu na pesak predstavljla problem?
– Nije problem u travi, ima i peska. Nemojte zaboraviti: ipak je ova plaža najlepša i najveća dunavska peščana plaža. Dakle, to nam ne smeta.

Nastavlja naš sagovornik da se priseća. Prvo se setio jedinog restorana u kom se u to vreme moglo ručati, što je bitna paralela i komparacija za današnje vreme, kada na plaži na svakom ćošku imate ponudu raznovrsnih menija. On to kratko objašnjava: ponuda kreira potražnju.
– Nekad je bio samo jedan drveni restoran na „Štrandu“ u kome se moglo ručati. Bio je jedan veliki kiosk koji je prodavao kifle, pogačice, sladoled, jogurt i tako dalje. Dakle, više namenjen užini, a restoran je radio kao i svaki pre i posle. Bilo je jela na kašiku, što mi volimo da kažemo, bilo je roštilja i sličnog menija, a danas imamo ove restorane koji su na usluzi posetiocima „Štranda“. Neću komentarisati kvalitet, jer zavisi od ugostitelja, a i znate kako: kakva ponuda – takva i potražnja.

Od intervjua do intervjua sa štrandarošima, najčešće je reč o glasnoj muzici. Mikica objašnjava da oni sa Gradskim zelenilom imaju dogovor za razglas koji obuhvata celu plažu, a puštaju se radio stanice za čije korišćenje usluga postoji ugovor. Kako, onda, dolazi do buke?
– To su, praktično, stanice koje puštaju evergrin muziku i koje imaju na svakih sat vremena kratke vesti od minut ili dva. Kafići, dakle, po sopstvenom nahođenju plasiraju svojim gostima muziku. Čini mi se da ta muzika više tera, nego što privlači mušterije. Jednom sam lično pratio ko može da sedi pored takvih zvučnika uz tu muziku, pored takvih baseva – to su kao borbene koračnice, kao da idemo u rat, niti ima teksta, niti ima nekih poruka. To je čudo.

Foto: Facebook-Stare fotografije Novog Sada

Kada već pričamo o muzici, kako je to bilo nekada i upravo na „Štrandu“?
– Od kada znam za sebe, ovde je bilo razglasa, bilo je i zvučnika. To su bili oni stari zvučnici, posle Drugog svetskog rata, a neke muzike druge nije bilo, čak ni u tom drvenom restoranu, sve dok se nisu pojavili tranzistori na baterije. Onda su ljudi kupovali te tranzistore, dolazili su momci i devojke, stave svoje ležaljke, leže, uključe malo radio, slušaju, ali to je bilo za ličnu upotrebu, a ne za široke mase. Tek kad su počeli kafići da se javljaju, onda su se pojavili i didžejevi koji šire tu muziku koja ne znam, zaista, šta je.

Kakva je situacija sa sportom? Kako je to izgledalo?
– Uglavnom iza kabine – što je otprilike ovaj prostor gde razgovaramo, bio je dosta širok pojas sa peskom, i tu smo mi igrali, između dva gola, mali fudbal. Igralo se na više mesta, na špicu se nije ništa igralo ništa, sem picigen u vodi, a na obali se celom dužinom igrao kečket.

Šta je kečket?
– To je sport koji su izmislili novosadski studenti – tačnije, to je tenis bez reketa. Lopta se udara šakom, nema mreže, dva igrača su sa jedne strane polja, dva sa druge strane, i tu je publika sudija i odlučuje da li je lopta izašla iz terena ili je u terenu, da li je na liniji i slično. Iz toga se izrodio nožni tenis, a preteča svih ovih sportova je bio picigen. Naziv je, u stvari, šaljiv izraz, koji su, opet, koristili novosadski studenti, jer na mađarskom „pici“ znači malo, a „gejm“ je igra. Ta igra se upražnjavala sa malom gumenom loptom, obično je bila plave ili bele boje, retko neke druge, prečnika, recimo, jedno 6-7 centimetara. Najčešće je bilo po šest igrača: dva na obali, dva na dubini i dvojica na krilima. To se igralo celom obalom Dunava, bilo je drvenih balvana, niko tu nikom nije smetao. Postojala je harmonija, znao se nekakav građanski red.

Na koji način bi današnja omladina mogla da sačuva tradiciju nekadašnjeg „Štranda“?
– Ja mislim da se pogrešilo pre neku godinu kada su ukinuta mesta sportskih animatora. Mlade dame koje su završile DIF, bile su zadužene da posetiocima, koji sami ne nađu neku razonodu, da ih animiraju da se igraju, bez obzira na to da li je u pitanju igra sa loptom ili bez.
– Za očuvanje tradicije – to je vrlo težak posao. Ne možete nikoga naterati da igra kečket, da igraju nožni tenis – sada se igra glavomet i slični sportovi. To su sve varijacije, i potekle su od igara sa loptom. Jedna od potencijalnih ideja bila je upravo kroz te školovane i obučene animatore koji bi mogli raditi sa decom na tih nekoliko igrališta koja postoje, a znale bi kako da rade da ih ne preforsiraju, a da ih uvedu u štrandaroške sportove.

Autor: Milica Savić
Foto: Privatna arhiva, Facebook/Stare slike Novog Sada