Novosadsko kupalište “Štrand”, kao jedno od opštepoznatih simbola Grada Novog Sada, menjalo se iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Međutim, ono i dalje postoji, i svedoči da je dostizanje permanentnosti zaista teško, ali i te kako moguće.
Upravo u toku aktuelnog “Štrand Summer Fest”-a, određene delove posvetili smo evociranju uspomena i podsećanju na to koliko je njihovo deljenje u stvari bitno za očuvanje tradicije kod omladine, koja bi tek trebalo da sazna koliko prošlost utiče na stvaranje budućnosti, jer – prošlost opominje gde su greške, kako ih ispraviti i svedoči o nečijem postojanju. Negde, ona oblikuje i budućnost.
Udruženje “Štrandaroši” zvanično postoji pet godina i za sada ima 630 članova, koji su aktivni tokom 365 dana u godini. Oni su bitni upravo zbog te permanentnosti, jer svaka priča našeg Štrandaroša svedočenje je jednog vremena.
Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Fest”-a koji je počeo 29. juna, a trajaće do 27. avgusta, i to upravo na platou ispod Mosta slobode, razgovarali smo sa još jednim zaljubljenikom u Dunav i novosadsku plažu.
Gospodin Svetozar Šuput podelio je svoja sećanja sa nama, krenuvši od toga da je ova plaža bila i u njegovo vreme posećena, ali da je danas uređenija, sa više zelenih površina koje joj doprinose.
Na koji način pamtite Štrand?
– I onda su postojali verni posetioci Štranda, koji su godinama dolazili i imali svoje kabine. Ja sam onda bio dečak. Sećam se da je bio prilično posećen. Nije bio ovako uređen, sada je ova zelena površina prilično lepo uređena.
– Do Štranda je tada dolazio tramvaj, sa kog smo i mi dolazili, priča on setivši se i čamca sa kog je veslao. Sticajem okolnosti, sin od mog ujaka je imao na Danubijusu i svoj čamac, pa smo se vozili čamcem i veslali. Sećam se jednog momenta kada sam se kao dečak na onom velikom šlaufu otisnuo na sred Dunava – odnela me struja. Svi su odmah angažovali za mnom jedan čamac da me vrate.
– Poznate su to bile porodice koje su godinama dolazile, imale su određena mesta ovde na Štrandu, što otprilike možete da primetite i danas. Ja, bar, poznajem sigurno jedno dvadesetak porodica koje godinama dolaze. Bio je i onaj čuveni restoran koji je izgoreo – to je bio jedini restoran tada. Ko je imao priliku, ručavao je tamo, ali većinom smo donosili od kuće.
Gospodin Šuput pravi komparaciju između kabina tada i danas.
– Danas su kabine poređane kao ulice, imaju svoj naziv po cveću, a onda su bile poređane po dužini i mnogo manje ih je bilo, što je i logično, jer je Novi Sad tada imao manje stanovnika, i nije bilo potrebno da ih bude više.
Šuput se seća da se kao mali igrao sa drugom decom na mestu gde su sa njima bili vaspitači, a sve je bilo na toj dunavskoj plaži. Kaže, to je tada olakšavalo roditeljima.
– Tu kod Danubijusa, sećam se da je bilo neko dečije odmaralište, ne sećam se tačno ko je organizovao, možda Crveni krst, pa mene i brata mama dovede ujutro u osam sati. Tu smo imali jedan obrok, vaspitače, neke sportske aktivnosti, malo smo se kupali, a roditelji su bili sa svoje strane na Štrandu, odmarali – što bi se reklo, i imali vreme kada nisu morali toliko da brinu o deci.
Kakvo je bilo druženje nekada na Štrandu?
– Poznata stvar na Štrandu bio je picigen. U plićaku se igrao sa malom loptom, a dosta je bilo i veslanja iz tog Danubijusa. Kasnije se razvijao i mali fudbal, glavonožni tenis taj takozvani. Kad se Dunav povuče, pa tamo bude čvršći pesak, na njemu se igrao taj tenis. Sećam se poznatih sportista iz Novog Sada i iz Vojvodine koji su igrali tu i dolazili, ali se ne sećam da je plivanje bilo nešto specijalno organizovano. I družili smo se međusobno – nešto se ponese od kuće pa se tu posluži…
Autor: Milica Savić
Foto: Privatna arhiva, Facebook/Stare slike Novog Sada
