Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!
Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.
Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.
Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 12 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.
U susret konferenciji razgovarali smo sa Gojkom Božovićem, učesnikom panela “Idemo li na Sajam ili na vašar knjiga: O Sajmu što je nekada bio, a šta je danas?”.
Koliko danas autoru/ki znači pojavljivanje na Sajmu knjiga, a šta je to značilo ranije? Šta se desilo u međuvremenu?
– Beogradski sajam knjiga u godinama i decenijama svog postojanja bio je, između ostalog, i najveći domaći festival književnosti. Važan deo svog uticaja i privlačnosti Sajam knjiga stekao je upravo iz tog razloga.
Poslednjih godina, figuru pisca potisnula je najpre figura prodavca kao najdominantnije lice Sajma knjiga, da bi pre dve-tri godine i ta figura pala u drugi plan pred figurama selebriti stvarnosti. Te promene figura ukazuju na promene u samoj prirodi Sajma knjiga. Sajam je izgubio promotivnu i izlagačku dimenziju, opstaje još unekoliko prodajna dimenzija, a sve više dobija na selebriti dimenziji, koja nema nikakve veze sa knjigama. Otuda su pisci danas na Sajmu knjiga nevidljivi, a ponekad izgleda i nepotrebni, književni događaji su rutinski i neposećeni, bez prave promotivne snage, dok je Sajam izgubio i medijski uticaj kao godinama najbolja platforma za promociju knjiga.
Ukratko, vašar je već svuda oko nas, pa bi utoliko pre bilo dobro da se smanji taj pregrejani vašarski element u korist knjiga koje imaju sve manji javni prostor. To bi povećalo posećenost Sajma knjiga, učinilo bi ga modernijim i preglednijim, istovremeno odličnim mestom za publiku i još boljom poslovnom prilikom nego što je sada.
Šta je potrebno da se desi da bi Sajam povratio staru reputaciju i dobio nove reference?
– Beogradski sajam knjiga mora najpre da obnovi promotivnu i izlagačku dimenziju. U sadejstvu s njima, i prodaja na Sajmu knjiga biće nesumnjivo bolja.
Sajam knjiga mora ponovo da bude mesto na kome će zainteresovani čitaoci različitih očekivanja, ukusa i pogleda na literaturu i na svet moći da vide sve relevantne knjige domaće izdavačke produkcije. Nipošto nije dobro svoditi Sajam knjiga na samo jedan ukus, jednu boju, jedan sadržaj, jedan žanr. Tako će se samo sužavati javni interes za Sajam knjiga i menjati tip publike koja posećuje Sajam.
Neophodno je da pisci ponovo budu zaštitno lice Sajma knjiga, jer već ionako postoji mnoštvo medija i događaja koji pripadaju selebriti stvarnosti. Sajam knjiga bi trebalo da se pozicionira kao ključni regionalni sajam za prostor između Beča i Istanbula, jer će tako postati privlačan u mnogo većoj meri nego što je sada i za strane izdavače, literarne agencije, strane medije, napokon za strane pisce.
I, naravno, menjaju se okolnosti, menjaju se i čitaoci, pa je potrebno da Sajam prati, izražava i naslućuje nove medije i tehnologije. Izdavaštvo je jedan od poslova koji su se najviše menjali u proteklih četvrt veka, a te promene nisu završene – one su pred nama i nema razloga da ih ignorišemo.
Između ostalog, bavite se i uredništvom. Kako kao urednik komentarišete trenutnu situaciju sa novim književnim imenima i temama? Postoji li ikakva naznaka kreativnosti, ili se autor/ka prilagođavaju potrebama publike?
– Nije pravo pitanje da li ima novih značajnih književnih imena. Ima ih, naravno, i to odličnih mladih autora u nekoliko generacija, ali im nikada nije bilo teže da formulišu svoju poetiku i poznatost i autoritet svojih knjiga.
Nestanak književne kritike iz javnosti učinio je da već više od dve decenije nemamo nijednu prepoznatljivu poetiku, već svaki pisac piše kao samonikla pojava, a u jednom vremenu nikada svi ne mogu biti samonikli, dok objektivan značaj knjiga ne može biti uspostavljen bez kritike. Ako nema kritike, onda ima marketinških i promotivnih strategija, a tu nije reč o vrednostima nego o uklopljenosti u dominantne trendove. Za te trendove mora se reći da su izrazito usmereni protiv visoke kulture.
Na drugoj strani, ovo je uzbudljivo vreme, vreme velikih kriza, ne samo ekonomske, vreme velikih tranzicija, ne samo istočnoevropske, svet se menja pred našim očima, naša deca se razlikuju mnogo više od nas nego što se mi razlikujemo do svojih očeva i dedova. Samo u velikim knjigama mogu biti prepoznati i opisani ta uzbuđenja, ti lomovi i uzleti.
Nastaju odlične knjige, često sa ozbiljnim rizikom da ostanu nepročitani, a njihovi autori da u priličnoj javnoj ravnodušnosti pišu svoje naredne knjige. Razume se, mnogi pisci se prilagođavaju. Ovo je i vreme velikog prilagođavanja i vreme trendova. Danas je ključni strah ljudi da će se razlikovati. Autorski potpis postao je opasnost u svemu, od mode, preko hrane, do načina kako govorimo, šta čitamo ili šta pišemo. Tako je i sa autorskom književnošću.
Ali, to je veliki ispit – za pisce da opstanu, jer imaju šta da nam kažu; za čitaoce da otkriju, prepoznaju i podrže velike knjige svog vremena. Lako je danas znati da su Andrić ili Kiš veliki pisci, iako ni oni nisu bili najčitaniji u svom vremenu. Izazov je pronaći velike pisce ovog vremena i čitati ih, makar to i ne bilo uvek u trendu.
Šta je za Vas primenjena književnost? Zašto je neophodna?
– Početkom pedesetih godina prošlog veka, Vladan Desnica je predložio da se književnost podeli na umetničku i primenjenu. Jasno je šta je umetnička književnost, sam Vladan Desnica jedno je od njenih neuporedivih oličenja. Pozivajući se na odnos između likovne i primenjene umetnosti, Desnica je pod primenjenom književnošću doživljavao ideološku, socrealističku literaturu koja se temeljila na jakoj ideologiji, a ne na književnim i umetničkim vrednostima.
Pre nekoliko godina obnovio sam tu Desničinu ideju, ali pošto se vreme promenilo, a ideološka književnost više nema nekadašnju snagu, kao ni ideologije, uostalom, predložio sam da ta nova primenjena književnost obuhvata široki krug zabavne, niskomimetičke ili tabloidne literature. Sve ono što se u zapadnoj kritci sve češće zove „commercial fiction“.
Ideja primenjene književnosti neophodna je u svim vremenima u kojima ima previše zabavnih, ideoloških ili uopšte anestezirajućih sadržaja koji nastupaju pod formom književnosti. Čitaocima je važno da znaju koju vrstu literature mogu da očekuju u nekoj knjizi. Ako se opredelimo za ideju primenjene književnosti, svima će biti jednostavnije, olakšaće se izbor čitaocima i stvoriće se preglednija situacija u hiperinflaciji tekstova koji se svi izdaju za književnost.
Ko je zaslužan za to da se osoba populariše i afirmiše pišući knjigu? Rekli ste u jednom intervjuu da oni, po pravilu nisu pisci, niti su njihova dela književnost. U redu, ali nije li ovaj način dolaska do slave danas „ići linijom manjeg otpora“?
– Pisci bi trebalo da budu prepoznatljive figure javnog života, ali ne treba da to budu po svaku cenu, tako što će udovoljavati trendovima zabave, rijaliti stvarnosti ili političke korektnosti. Pisci bi trebalo da budu važni zbog knjiga koje su napisali, a ne zbog toga što su selebriti.
Selebritizacija kulture je jedna od najdalekosežnijih pojava koje ugrožavaju samu supstancu savremene kulture. Nisu retko primeri da pisci više brinu o sopstvenom marketingu nego o sopstvenom tekstu. Nije tako samo kod nas. To su čari društva spektakla. U društvu spektakla ako niste zvezda, onda vi uopšte niste, naprosto vas nema.
Kako god, knjige, ako su vredne, ostaju i one su deo književnosti, kako savremene tako i književnosti za sva vremena. Uloga izdavača jeste da predstavi pisca i, pre svega, da predstavi njegovu knjigu. U novim medijskim i marketinškim okolnostima izdavač veći deo svojih aktivnosti posvećuje marketingu nego ukupnoj pripremi knjige, od uredničkog čitanja do štampe. Akcenat se pomerio sa kreacije na promociju. Velika književnost nikada nije nastajala tako što se išlo „linijom manjeg otpora“. Naprotiv, knjige su susret, najpre pisca, potom i njegovih čitalaca, sa ključnim estetičkim i etičkim pitanjima predstavljenog sveta.
Nemam ja ništa protiv ekonomskog uspeha popularnih javnih ličnosti koji pišu knjige i rentiraju svoju poznatost. To je prepoznavanje trendova, udovoljavanje trendovima i ispunjavanje nekih zahteva tržišta. Ko tako hoće da piše, to je njegovo pravo i to je interesovanje njegovih čitalaca. Problem je samo ako se to predstavlja kao vrhunska savremena književnost i ako se to predstavlja kao jedina savremena književnost. U Andrićevo vreme znalo se ko je Andrić, a ko je Mirjam, pa ko hoće čita Andrića, a ko hoće čita Mirjam. Tako bi trebalo da bude u svakom vremenu i to je u najboljem interesu čitalaca.
Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.
Foto: Promo