Gospodina Mirovića, uspešnog političara koji ne napušta svoje ideale punih 26 godina, smirenog, staloženog i kulturnog džentlmena, intervjuisala sam u tradicionalnom restoranu „Zlatiborsko kod Vukše“, s namerom da u opuštenoj atmosferi na trenutak skrenemo s političkog puta i predstavimo Igorov život van političke scene.
Kada je ovaj šarmantni 46-ogodišnjak kročio u restoran, nastao je tajac. Na pitanje da li ovakve reakcije izaziva neretko, tvrdi da više ni ne obraća pažnju, te da je navikao da ga kroz dugogodišnju političku karijeru prate i oni koji ne nude hvalospeve.
Suprug, otac dvoje dece, boem, poeta, pristalica elegantnog oblačenja, blagoglagoljiv, čovek koji je bio sve u politici što se može biti, na kraju karijere, s pogledom napred, nikada u prošlost, odrastao u porodici intelektualaca, uz majku profesoricu ekonomske škole, oca direktora Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici, sa bratom Predragom, danas zamenikom direktora filijale u „DDOR-u“, naučio je da marljivost i vrednoća krče put ka uspehu, a željan znanja završava ekonomski fakultet, pa ne mogu da ga ne pitam zašto se obreo u politici, a ne u banci, recimo?
Politički sam angažovan s kraja 1989.godine, kada su i nastajale stranke. Bio sam mlad, na prvoj godini fakulteta i u društvu, kako to obično biva, razgovarali smo o nekim temama prelomnim za Srbiju, a ja kao poznati buntovnik i organizator mnogih štrajkova za bolje sutra, odličan student, verujući da svojim idejama mogu promeniti mnogo, otisnuo sam se u ove vode i tu se zadržao, premda sam više želeo da se bavim privrednim poslovima. Politika je slojevit posao koji zahteva celokupnu posvećenost. U njoj nema privatnosti. Ljudi vas gledaju kroz određenu prizmu.
Vaša velika ljubav je poezija. Politika zahteva surovost, nadmetanje, moć. Kako je jedan političar uplovio u stihove, stilske figure, umetnost, ritmički jezik, i odakle ste crpeli inspiraciju za stvaranje svoja dva književna dela „Nebo nad Vizantijom“ i „Kremen plamen“?
U poeziju sam se zaljubio sasvim spontano, ali zapravo najveća zasluga pripada profesoricama književnosti Višeslavi Privovski i Vinki Džiburski, koje su me usmeravale i podstakle da se aktivnije posvetim pisanju. Učestvovao sam prvi put na konkursu 1984.godine na čuvenim majskim susretima pesnika srednjoškolaca bivše Jugoslavije, u Kikindi, kada je jedna moja pesma ušla u najuži izbor. Kasnije sam se počeo družiti sa književnicima i pesnicima, a moju prvu knjigu poezije „Nebo nad Vizantijom“ objavio sam uz veliku pomoć Selimira Radulovića, poznatog psalmopevca i tadašnjeg direktora Kulturnog centra. Ta knjiga je nastala iz mladalačkih izleta, a „Kremen plamen“ je intimizirana ispovest, s jedne strane, a sa druge snažan odgovor na globalne izazove.
Koju poruku šalje u etar Vaša druga knjiga „Kremen plamen“?
Ona ima buntovnički izraz. Nosi poruku pozitivne usmerenosti na svet, poruku prkosa onima koji iz prljavih interesa ruše viševekovne međe i temelje i pokušavaju da za dan-dva stvore novi tok civilizacije. Ja sam se drugom knjigom dosta dugo bavio, osam godina sigurno, zahvaljujući Selimiru Raduloviću i Drašku Ređepu koji su me ispravljali, usmeravali i podsticali, videvši mali trag poetskog u meni, s namerom da naprave otisak, u čemu smo i uspeli. Ne smemo dozvoliti da nas zlo nadjača, jer svuda oko nas je zavladala bezočna i odvratna energija zla. Trebamo da se čuvamo i budemo iznad toga, snagom izvornog, ljudskog, neporemećenog uma i statusa. Moramo videti gde i koliko smo grešili i nastojati da sačuvamo mir.
Znači li to da u slobodno vreme čitate poeziju ili Vas zanimaju i neke druge oblasti?
I dalje poeziju, a u poslednje vreme to su i istorijske teme iz srednjeg veka. Lepota poezije je u neverovatnom trajanju pojedinih utisaka koje čovek dobije iz pesme, iz slike. Poezija ima tu snagu da joj se čovek uvek vraća.
Imate li hobi?
Sa svojim prijateljima već punih dvanaest godina aktivno igram fudbal.
Zahvaljujući svom poslu imali ste mogućnost da mnogo putujete. Da li ste poneli nešto sa tih putovanja što biste mogli da prenesete na svoje potomke, ili da primenite u svom radu?
Najviše sam boravio u onim zemljama sa kojima smo imali kontakte na parlamentarnom nivou. Video sam različite kulture, drugačija razmišljanja, utemeljene tradicije u ponašanju, različite vizije u svim segmentima gde sam uspeo naučiti da svet nije jednosmeran i jednoznačan, da svaka kultura ima nešto dragoceno i originalno.
Video sam u arapskom svetu jednu energiju koju je neko očito pogrešno kanalisao u sukobe i međusobne razmirice; video sam u azijskom svetu jednu mirnoću i posvećenost, što kod nas nije slučaj. Mi imamo previše mediteranskog u sebi, lepršavog i dinamičnog, što nam nije uvek dobrog donelo. Nije nemoguće da nas ne bude za 300, 400 godina jer ne crpimo dovoljno iskustva iz svoje prošlosti, niti snagu od drugih, ne učimo i brine me kome ćemo sve ostaviti, koliko će generacija posle nas biti snažna da ispravi naše greške.
Koja je najveća veština ljudi koji se bave javnim poslom?
Često sujeta prevlada. I zavist. One uništavaju naš potencijal. Veština je primati instrukcije, obrazloženje, utemeljene predloge i promovisati ih. Okupiti oko sebe tim boljih, pametnijih, uspešnijih.
Šta vam zameraju?
Zameraju mi da sam često u društvu svojih prijatelja. Recimo, dane i noći sam provodio u kafani s Branom Crnčevićem. To je izazvalo lavinu komentara.
Kojim savetima vaspitavate svoja dva sina?
Bio sam poznat kao buntovnik, ali isto tako i kao najbolji student pa to prenosim na svog starijeg sina- kako svojim radom i učenjem mora osvojiti simpatije, a tek onda može da se bori za sebe, za svoje drugove, i da kaže reč više!
Kakva je današnja politika?
Politika je prljava delatnost. To je jedna stoglava aždaja koja može da vas proguta i sagori, a samo najjači opstaju. Izveštačena, odvojena od običnog života, zarobljena u svakosatnoj medijskoj utakmici kontrasaopštenja- tviter, fejsbuk, vesti, blogovi, reakcije, komentari, čiji ja nisam pristalica. Brzinom olujnog vetra razmenjuju se argumenti, ne promišlja se, vrednosti su nam otuđene tom brzom komunikacijom. Zato ja ne koristim ni jednu društvenu mrežu, iako sam svestan da je to neophodno zarad samopromocije. Eto, i to mi zameraju.
Mene zanimaju konkretni rezultati!
Kajete li se zbog nečega?
Kajem se što nisam napustio politiku. Pohađao sam magistarske studije s namerom da doktoriram i pređem na fakultet, ali u tome nisam uspeo.
Šta najviše volite u Novom Sadu, a šta biste promenili?
Promenio sam dosta toga u ovom gradu. Uneo sam neku energiju koja se mnogima dopala, a mnogima i ne. Novi Sad je konstantno u raskoraku između grada i velegrada, i ta njegova raspolućenost treba da nas brine. Mnogo dobrih ljudi, pametnih, vrednih, mnogo potencijala, a grad ne teži napred, nije robusniji, snažniji. Imam dosta projekata iza sebe, ali kada imate mnogo projekata onda vam zapadnu i kritičari, jer ako ništa ne radite, niko vas i ne primećuje. Spomenička obeležja su moja ideja. Kao i fontane. Čuveni arhitekta Pališaški me je podržao u želji da se na pozorišnom trgu napravi fontana, sa umetničkim izrazom, Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Nismo uspeli predstaviti tu čuvenu vojvođansku ljubav na zamišljen način, pa eto ideje za neke nove klince!
Najponosniji sam što smo Zoran Đaković i ja uspeli da srednja škola „Milan Petrović“ na Novom naselju, za decu sa posebnim potrebama, bude uređena i „prodiše“.
Volim korzo centrom, Limanskim parkom a trenutna opsesija mi je priroda, i u skorije vreme ću se pozabaviti iskorištavanjem resursa Fruške gore. Uspeću da organizujem bolje uslove za planinarski ritam na obroncima ove ostrvske planine.
Gde vidite Vojvodinu za koju godinu?
Vidim je u jednom zaokruženom, uređenijem okruženju. Ne vidim je u konfliktnom režimu.
Ko bi mogao da nasledi Vaš politički tron, čiji rad cenite, čiji stavovi su egal Vašim?
Recimo, naš gradonačelnik Miloš Vučević i Živković u Vršcu.
Kada će Srbiji biti bolje?
Samo je važno da ne upadnemo u zamku sukoba, da ne skliznemo u teren koji će nam narušiti mir, da ne uđemo u to nemirno polje koje politika mora kanalisati i kontrolisati. Ako ste okruženi nemirnom i incindentnom slikom, lako možete skliznuti u provaliju. Ideja vodilja treba da nam bude snaga tolerancije.
Pošto ste često u kafani, pa i sada dok ispijamo piće uz ovaj intervju, koju pesmu najčešće naručujete?
Pesmu „Ima dana“ koja nosi divnu poruku kako ne smemo brzati, grešiti i kako nas ne smeju nositi strasti.
Autor: Nikea Vučetić
