Nakon završenih studija, zbog sistema današnjeg zapošljavanja, gde se traže uslovi koje svršeni student ne može da ispuni, bio je primoran da nađe posao u belom svetu. Postavlja se pitanje “Kuda plovi ovaj brod?”. Voislav Zec je izabrao jedan koji ima smer i pravac uspeha i napretka. On je konkurisao za posao u Dubaiju i iz prvog puta dobio šansu da radi. Jedan je od retkih, koji sa sigurnošću zna da će se nakon stečenog iskustva vratiti kući i nastaviti da radi posao u Novom Sadu. U razgovoru sa nama, ističe da sa ponosom strancima u Dubaiju priča o gradu u kojem je rođen, Novom Sadu.
Kada si otišao iz Novog Sada i čime se trenutno baviš?
U aprilu je bilo tačno dve godine od kako sam u Dubaiju. Otišao sam čim sam diplomirao jer moja struka, Mehatronika, je vrlo tražena u svetu ali ne i kod nas, nažalost. Radim za američku kompaniju “Crestron” koja se bavi smart home sistemima. Pomoću ovih sistema možete da kontrolisete sve u kući preko mobilnog telefona ili tableta gde god da se nalazite. Kao technical support engineer imam priliku da radim sa iskusnim inženjerima na ozbiljnim projektima. Tržište u Dubaiju je vrlo zahtevno i raditi na projektima gde ne postoji finiansijska limitacija je velik izazov.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Kada živis u zemlji u kojoj se od tebe očekuje da imaš 5 godina iskustva i završen fakultet sa 25 godina života teško je naći posao. Još ako si završio struku koja je vezana za naprednu tehnologiju, kao što je u mom slučaju Mehatronika (robotika i automatizacija), onda je jasno da moraš da ideš u napredniju zemlju.
Išao sam na mnogo intervjua u Srbiji i želeo sam da radim i živim u gradu u kome sam se rodio i za koji i dalje tvrdim da je najlepši na svetu, Novi Sad. Međutim na tim intervjuima iz nekog razloga nisam prolazio, prvi intervju koji sam imao za inostranstvo bio je uspešan i već sam se bio rezervisao avion za Dubaji, odlazio sam u nepoznato nemajuci pojma šta me čeka…
Po čemu je poseban grad u kojem živiš?
Kada pomenem Dubai svi reaguju pozitivno i sa nevericom pričaju o stvarima koje su čitali na internetu vezano za ovaj grad. Pre nego što sam se doselio, i ja sam čitao mnogo o Dubaiju međutim nisam mogao ni da zamislim koliko je u stvari ovo mesto ispred vremena. Počevši od Burj al Araba hotela sa 7 zvezdica koji je sagrađen 1999. godine, a i dan danas izgleda nestvarno, preko Burj Khalife, najviše zgrade na svetu (828m), sa koje ne mogu da skinem pogled svaki put kad prolazim pored, do ostrva u obliku palme za čiju izgradnju je bilo potrebno neverovatnih 94 miliona kubnih metara peska.
U ovom gradu nikad nije dosadno, kupanje i sunčanje na uvek drugoj plaži, krstarenje na jahti, safari, pecanje, ronjenje, vožnja na skuteru pa čak i skijanje u veštačkom skijalištu su samo neke aktivnosti koje su dostupne. Ko god da me pita da mu pričam o Dubaiju jednostavno kažem da grad ne može da se opiše, nego mora da se doživi i vidi svojim očima.
Sa kim se najviše družiš u novom gradu?
U Dubaiju živi 17% lokalnog stanovništva a ostatak čine stranci što mi omogućava da upoznam ljude iz svih krajeva sveta i upoznam se sa njihovim kulturama, i pored toga najviše se družim sa našim ljudima, kad kažem našim mislim na ex-jugoslaviju. Svaki vikend odlazim u pekaru koju je otvorio naš čovek i uz burek i jogurt čujem samo srpski jezik i za trenutak se osetim kao da sam kod kuće.
Da li često dolaziš u Srbiju?
U Srbiju odlazim dva puta godišnje. Pored toga što su mi atraktivne destinacije kao što su Maldivi, Tajland, Filipini blizu i vrlo pristupačne, do sada sam svaki godišnji iskoristio u Srbiji. Novi Sad mi je prirastao srcu i ne samo grad već i ljudi u njemu. Mislim da ni jedna šetnja po tropskom ostrvu ne može da se poredi sa osećanjem koje imam u srcu kada šetam Zmaj Jovinom i Dunavskom ulicom.
Šta ti iz Novog Sada najviše nedostaje?
Najviše mi nedostaju ljudi i porodica. Kada pričam nekom strancu o svom gradu i ljudima u njemu ne postoji ponosnijeg čoveka od mene. Svima uvek preporučim da obavezno posete Novi Sad, Exit festival i vide najlepše žene na svetu. Nedostaje mi naša hrana, naša slavlja i praznici. Mnogo mi teško pada kada nisam kući za Prvi maj, porodičnu slavu ili neki rođendan i kada znam da su svi moji voljeni na okupu, a ja ne mogu da im se pridružim. Nedostaje mi Dunav, Tvrđava, šetnje kroz centar i ljudi koji su uvek doterani uredni i nasmejani.
Vraćaš li se uskoro u Srbiju?
Siguran sam da ću se vratiti u Srbiju, možda neću uspeti da nađem posao u struci ali planiram da ga stvorim sam, da donesem ono što sam naučio i što ću tek naučiti. Smatram da naša Srbija ima puno potencijala. Kada pričam sa starijim ljudima koji imaju ozbiljne biznise u Srbiji svi me savetuju da se nikad ne vratim i ne počinjem ništa jer je država u lošem stanju, ali ja i pored toga gledam pozitivno na moje ideje i svaki plan vezan za posao mi je tu, u mom Novom Sadu.
Autor: Ljiljana Kozarev
