Aleksandar Filipović, više od decenije vodi i uređuje „Tabloid“, jednu od najgledanijih zabavnih emisija na domaćim kanalima. Kažiprst i smiren ton tokom svih ovih godina postaju njegov zaštitni znak.
On je od svoje emisije napravio brend. U ovom intervjuu on nam otkriva kakav put je morao da prođe da bi sada bio tu gde jeste.
Da li se sećaš svojih početaka i kako je tvoja priča uopšte krenula?
Moji počeci bili su na NS plus programu, ali sam vrlo brzo bio suspendovan jer sam bio krut i neopušten, tako da sam bio sprečen da vodim „Evergreen odiseju“, već sam je samo uređivao. Kad se sada osvrnem na taj period shvatam da je to bila moja karma, od trnja do zvezda da se ne opečem na neku zvezdu, smeh..
Koliko je teško graditi karijeru u Novom Sadu?
U Novom Sadu je jako teško graditi karijeru, Novi Sad nikada neće priznati uspeh bez Beograda, a opet je mnogo lepše živeti u Novom Sadu, a poslovne uspehe graditi u Beogradu. To je bio moj put.
Ko ti je najviše pomogao u karijeri?
U karijeri mi je najviše pomoglo to što sam radnik, što znam da je svaka vlast smenjiva, što znam da urednici dolaze i odlaze, a novinari kao radnička klasa opstaju, jer ipak novinari prave reportaže i emisije.
Pomoglo mi je to što znam da je svaki dan novo dokazivanje, a da se mnogi uspesi odmah zaborave. Time sam se vodio od kada radim ovaj posao.
Šta je ono što je upečatljivo za tebe, što te odvaja od drugih?
Za mene je upečatljiva moja energija, autentičnost, nostalgija kada je to potrebno, što galamim kada pričam, što sam kao debeljko prolazio kada je vladala tiranija onih savršenih.
Ali evo sada i ja mogu da se vama pohvalim, imam čime smršao sam 14 kilograma za kratko vreme, to se zove moja snaga volje.
Iz čega crpiš pozitivnu energiju?
Pozitivnu energiju pronalazim u svemu oko sebe. To što slušam muziku non stop i puno čitam su moji glavni pokretači. Što sam upoznao ljude slične sebi i družim se sa njima jer i oni su hedonisti kao i ja. To što putujem puno i što ne priznajem da me „balkanska krčma“ i negativna energija baci u depresiju i psihološke tamne vilajete.
Da li jedan takav novinar može opstati sada u „moru mladih nada“?
Mlade snage dolaze i donose duh novih vremena, uvek mi je lepo kada mi kažu da su odrasli uz mene i „Tabloid“, za razliku od moje generacije mladi nemaju predrasude o meni pa sam za njih „gotivan“ lik… Dakle nema mesta sujeti.
Zašto voliš Novi Sad?
Novi Sad volim jer može da se sve pešice obiđe. Odličan je grad za proces detoksikacije, ima puno dobrih restorana. Volim ga jer ima divne ulice za šetnju. Grad koji je po meri čoveka u ova stresna i brza vremena. Ništa ne može da zameni taj osećaj kada posle pljuska prošetate pored Dunava, a on ima miris mora. Volim ga jer mogu da mu pevam „Dunave, Dunave“ i „Dunav je moje more“… Ima mnogo razloga zbog kojih volim naš grad.
Imaš li neku poruku za tvoje Novosađane?
Pre poruke moram da se zahvalim mojim Novosađanima što su moju spontanost prihvatili kao osobinu i što mi svakodnevno prilaze na ulici da mi daju komplimet, sugestiju, kritiku… Novi Sad je pomalo uobraženi grad i kad te on zavoli onda je to ljubav za sva vremena. Novi Sad i ja se volimo javno. Poručujem Novosađanima da mi je veoma drago što su me prihvatili takvog kakav sam pa mogu normalno da živim u ovom gradu, da idem na pijacu, vozim se gradskim prevozom, zujim gradom i jako se dobro osećam u svojoj koži i nemam neprijatnosti.
Koji su sagovornici koji su ti ostali u najlepšem sećanju i da li postoji neko koga nisi uspeo da ugostiš i jako ti je žao zbog toga?
Jako mi je žao što nisam uspeo da ugostim Miću Orlovića i Nikolu Simića. Nikola Simić mi je čak jednom dao izjavu u Pozorištu na Terazijama. Životne okolnosti uticale su da nikada ne uradim ove intervjue, a on i koji su ostali u lepom sećanju su svi oni koji su mi učinili zadovoljstvo da ih za ovih osamnaest godina „Tabloida“ ugostim.
Autor: Ivana Knežević
