Milan Đukić je po zanimanju magistar pravnih nauka. Ovom čoveku funkcija ne manjka, pa da krenemo redom, trenutno radi kao izvršni direktor za pravne poslove u JP Srbijagasu, predsednik je RK Vojvodina od 2008. godine. Član je UO Rukometnog saveza Srbije i više puta je nagrađivan kao sportski radnik. Sa RK Vojvodina dobio je Novembarsku povelju Grada Novog Sada i Hello Awards nagradu za 2014. godinu. Oženjen je, otac dvoje dece. U razgovoru za naš portal, kada sam ga pitala, šta misli da li iza uspešnog muškarca stoji žena, on je odgovorio da iza njega stoji žena koja sve radi samo NE STOJI. Kako smo ispratili i poslednju utakmicu RK Vojvodine sa Spartakom, odigrane u Nacionalnom šampionatu, nakon čega je rukometašima Vojvodine dodeljen pehar za državnog prvaka, nisam mogla da počnem intervju, a da ga ne pitam za utiske.
Rukometaši Vojvodine osvojili su tri uzastopne titule za redom, kako komentarišete tu činjenicu?
To je veliki uspeh. To je uspeh za Novosadski sport, za Vojvodinu i ukupno za rukomet. Podsetiću vas malo statističkih podataka. Tri godine za redom jedina titula državnog prvaka u Novom Sadu i Vojvodini u ekipnim sportovima je titula koju je osvjio RK Vojvodina i to 2013., 2014. i ove 2015. godine. A pre toga poslednji put je osvojena 2006. godine, tada ju je osvojio RK Vojvodina Univerexport. To govori o tome koliki je uspeh. Sada smo svedoci dva trenda jednog, relanog koji zapaža ove uspehe koji su evidentni, i drugog, za mene zapanjujućeg koji nastoji da minimizira uspehe. Neću da produbljujem i elaboriram, i time im dajem na značaju promašenim likovima i profesijama, koje se trude da umanje naše uspehe. U šali volim da kažem da ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh. Od 1945. godine samo je Metaloplastika 80-tih godina uspela da veže tri titule za redom, i evo ova generacija RK Vojvodina. To su ozbijni rezultati. Dakle ove godine smo ostavrili 3 od 4 zacrtana cilja. Osvojili smo Superkup, osvojili smo sve Srpski kup, odbranili titulu državnog prvaka, a 4. i 5. juna nam predstoji poslednji cilj, Kup Srbije. Ako uspemo da ostavrimo rezultat koji smo planirali to će već biti istorijski uspeh, uklopljen sa igranjem Lige Evrope ove sezone, imamćemo stranicu za klupsku ali i rukometnu istoriju.
Koji je vaš cilj kada je u pitanju rukometni klub?
Nisma siguran da želite to da čujete. Kada sam 2011. godine nakon osvojenog Kupa Srbije rekao na skupštini da ćemo biti Šampioni u naredne tri godine, pola skupštine mi se smejalo, a druga polovina me je gledala zapanjeno. Zato kada sada kažem da Vojvodina može da bude Srpski Vesprem (finalist Lige Šampiona) dovodim sebe u situaciju da mi se pola vaših čitalaca smeje, a druga polovina da se isčuđava. Ali ja znam da je to moguće. Da imamo uslove i zanje i spremnost. E sada pitanje je da li nam to treba? Ako to treba samo meni, ili samo rukometu ili samo Vojvodini, onda nam to zaista ne treba. Ali ako je opredeljenje ove države da u Vojvodini ima jaku Evropsku ekipu, ako je to interes Grada i AP Vojvodine, izražavam svoju spremnost da uprava kluba i ja, uradimo sve što treba uključujući i kadrovske promene, da to i ostvarimo. U suprotnom novac će odlaziti na “velike sportove” sa nikakvim rezultatima. Ali nije moje da ja kreiram politiku Srbije u sportu, ali ću se potruditi da je kreiramo u Gradu i AP Vojvodini. Ako je i budemo kreirali, obrazac Vlade Viktora Obrana će biti osnova za tako nešto. Zato je Vesprem finalist Lige Šampiona.
Vi ste poslovno ostvaren čovek, odakle interesovanje da budete u sportu?
Ja sam ceo život u sportu. Nikada nisam bio profesionalni sportista. Bavio sam se fudbalom u FK Novi Sad i FK Železničar. Bio sam osnivač i partio uspehe ŽRK Proleter od osnivanja do ulaska u prvu ligu. 15 godina se bavim našim internim klubom za rekreativni sport u Srbijagasu, imamo i tu seriju uspeha ali ne bih sada o tome… Dakle, onaj ko jednom istinski počne da se bavi sportom, taj je ceo život u sportu. Nije mi problem da budem predsednik ili da sa društvom iscrtavam linije na terenu gde igramo fudbal. To je pitanje sportskog duha koga čovek ili ima, ili nema. Svedoci smo mora sportista koji su vrhunski sportisti samo u domenu rezultata, a iza toga vi imate prazne ljude, socijalno neuravnotežene i to su po meni strašne sudbine. Mene u sportu, kao i u poslu napred gura ideja da se uvek može bolje i da se iz poraza uvek izvlače pouke za kreiranje pobede. To je ponekad teško pratiti. Svestan sam toga ali takvim ljudima, mojim saradnicima, sam okružen u Vojvodini. Deo naših uspeha leži u tome da smo ja kao predsendik, direktor Darko Jevtić, šef struke mr Đorđe Ćirkovic skoro isto godište, to je ogromna startna prednost koju nema ni jedan klub. Mi nemamo generacijski, komunikacioni ili obrazovani jaz. Naprotiv, sve navedeno nas spaja.
Nedavno ste bili učesnik vikenda posvećenom vožnji biciklom, da li je to jedina aktivnost kojom ispunjavate svoje slobodno vreme?
Rekoh Vam, ja sam ceo život u sportu. Ali sport nije moj život. Profesija i posao su mi prilično ozbiljni i sport mi je način da održavam fizičku kondiciju, zdravlje ali i da stres izbacim iz sebe. Bicikli, kao vid rekreacije, sam otkrio pre 3 godine i od tada sam redovan u vožnji na Keju. Hoću javno da odam priznanje kolegi Igoru Pavličiću koji je za vreme svog gradonačelničkog mandata sredio Kej sa svim onim sportskim sadržajima. Kada mi neko kaže da nema para ili terena da se bavi sportom, odmah mu kažem imaš Kej, sve je besplatno. Bavim se rekreativno fudbalom ali sve ređe jer zbog mnogo obaveza ne mogu da uskladim termin za fudbal, zato zimi idem na skijanje koje mi je opsesija, na svu sreću i mom najdražem triju, pa smo zimi na odmoru na planinama pre svega na Jahorini. A akcija o kojoj ste me pitali je bila sjajan način da promovišemo bicikli kao vid rekreacije, ali i kao prevozno sredstvo. Kopenhagen me nije oduševio zbog stare luke i jarkih fasada zgrada u njoj, već zbog ljudi koji odlaze na posao biciklom. Žena, lepih žena u bundama na biciklu koje u Srbiji ne bi išle na posao vozilom ispod 1500 cm3, full paket se podrazumeva.
Svedoci smo da današnje vreme, savremene tehnologije i tempo život uslovljavaju i drugačiji stil života. U vaspitanju svoje dece kojim vrednostima ih učite?
Učim ih da budu pre svega ljudi, da nauče da uče. Učim ih da se bave sportom. Da sport ne biraju radi buduće zarade već da nauče da sebe organizuju, da nauče da egzistiraju u grupi, kolektivu i da na vreme nauče da gube i da pobeđuju. Da nauče kako da se ponašaju kada dođu u situaciju da gube, ali i isto tako kada pobeđuju. Da se ne povlače i ne uznesu ni u pobedi ni u porazu. Da se do pehara i trona ne stiže prečicama i vezama već da za uspeh, titulu, naslov i novinski natpis potrebno vreme i upornost, sreća i hrabrost. Ovo što sam vam rekao važi ne samo za sport već važi i u obrazovanju, poslu i životu uopšte.
Maša i Mihajlo se bave mačevanjem, skijaju, uče trenutno da voze rolere i ne želim da ih sputavam ili da im ja biram sport. Mačevanjem se bave već tri godine i sami su ga izabrali. Moju podršku će imati sve dok se time iskreno bave.
Šta je to, što po Vama Novi Sad čini posebnim?
Novi Sad čini posebnim novosadski mentalitet koji je nastao kao sklop geografije, istorije i kulture. Vidim da je sada aktuelno to “novosadski” ili “novosadcki” a meni je sve to toliko ne bitno. Novi Sad pripada rođenim Novosađanima isto koliko i onima koji su u njega juče stigli. I taj novosadski mentalitet, pravi ravnica koja tako polako, sigurno i uporno oblikuje svakoga ko ovde dođe. Tome još niko nije odoleo. Kultura i novosadski mentalitet se na te ljude primi, kao Bršljen na vlažan zid. Sa druge strane oni koji u Novi Sad dolaze oni svoju energiju unose u ovaj grad koji bi bez te nove energije davno završili na stranputici. Takvih istorijskih procesa je bilo nekoliko u novijoj istoriji i tvrdim da su Novom Sadu doneli dobro. Novi Sad posebnim čini upravo taj kolektivni mentalitet.
Da li iza uspešnog muškarca stoji žena?
To je floskula. Ako smatrate da sam ja uspešan, onda je odgovor da iza mene stoji žena koja sve radi samo NE STOJI. Žena spremna na kompromise. Spremna na to da moje ciljeve smatra svojim, da moje poduhvate podržava kao svoje. Spremna na to da razume da svoje slobodno vreme koristim da nečija tuđa deca postanu reprezentativci, vrhunski rukometaši ili da imaju završenu školu i budu uspešni sportisti. Ona je žena spremna da još mnogo toga ličnog i privatnog preuzme na sebe… dakle, Mirjana ne stoji, nego je deo svakog mog uspeha, klupskog uspeha i što je najvažnije ona je stub zdrave i vaspitane naše dece.
Koje su vaše lične ambicije za budućnost?
Deo sportskih ambicija vezanih za klub i sport sam Vam rekao. Deo ličnih ambicije su mi vezane za sledeću godinu i mogućnost da se daleko ozbiljnije pozabavim jednim projektom, na kome za sada radim samo površno. Ali praviti planove u Srbiji je kao da sanjaš, ja smatram da je bitno da sanjaš jer se snovi ostavruju. Tako je i sa planovima. Meni je bitno da ih pravim i da ih imam za ključni trenutak kada budem bio u prilici da ih ostavrim.
Autor: Ljiljana Kozarev
