Miljana Jocić je svoje ambicije i želje ostvarila daleko od svog doma. Sa 18 godina je uvidela da u Srbiji neće moći da se istovremeno posveti školovanju i sportskoj karijeri, te se hrabro uputila u beli svet, dobila stipendiju i započela jedan novi život koji joj je ponudio mnoštvo mogućnosti… Nakon osam godina, Miljana se može pohvaliti da je uspela da ispuni visoke ciljeve koje je sebi postavila i danas, nakon završenih master studija, ima direktorsko zvanje u razvoju juniorskog tenisa.
Kada si otišla iz Novog Sada i čime se trenutno baviš u Americi?
U Ameriku sam otišla nakon završene srednje škole 2007. godine. Poslednjih par godina sam posvećena najviše tenisu, trenutno sam direktor za razvoj juniorskog tenisa u teniskom klubu koji se zove „Five star”, kao i trener i selektor za juniore do 12 godina u našoj pokrajini.
Koji je bio motiv tvog odlaska?
Najveći motiv su mi bili tenis i školovanje. Dobila sam punu stipendiju na prestižnom američkom univerzitetu, University of South Carolina. Tenis je oduvek bio veliki deo mog života, nažalost, u Srbiji je teško nastaviti školovanje i baviti se sportom na vrhunskom nivou. Nisam bila spremna da se odreknem tenisa, kao ni da prekinem sa školovanjem. Iz tog razloga sam odlučila da odem u zemlju koja će mi omogućiti da nastavim sa tenisom u jednoj od najjačih američkih konferencija kao i da završim osnovne, a kasnije i master studije. Nikada nisam želela da ostanem da živim ovde, jer sam mislila da tolika fizička udaljenost od porodice neće biti izvodljiva. Kako su godine prolazile sve sam se više pitala da li me ta bliskost sa porodicom i prijateljima ustvari sputava, jer me je to uvek vuklo da se vratim, ili je to ona bezuslovna podrška koja mi daje vetar u leđa čak i kada sam miljama daleko od njih. Neminovno je da su porodica i najblži prijatelji želeli samo najbolje za mene, pa su me tako i savetovali, da se ne okrećem u nazad, nego da radim na sebi i gradim se kao ličnost na poslovnom i privatnom polju. I eto, 8 godina kasnije, još uvek sam u Americi…
Sa kim se družiš i kako provodiš svoje slobodno vreme?
S obzirom da sam ovde završila fakultet i master, veliki broj mojih kolega/saigračica su nakon školovanja nastavile život u Americi. Sa njima volim da se čujem, organizujem kratka putovanja, druženja… Takođe, imam par prijatelja koji su iz Srbije došli ovde iz istih razloga kao i ja, i ostali da žive. To su osobe koje znam veći deo svog života, i sa kojima sam puno toga prošla u životu još dok smo živeli u Srbiji, i koji su prošli kroz istu vrstu aklimatizacije dolazeći sa 18 godina u tuđinu. Imamo puno tema za razgovor i mnogo uspomena, kojih se često prisećamo… Poslednje tri godine zivim u okolini Čikaga, koja je poznato po ogromnoj koncentraciji ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, pa sam tako stekla par prijatelja koji su došli iz Srbije, Hrvatske, Bosne… Sa njima volim da odlazim u naše restorane, kao i u klubove gde se pušta naša muzika.
Šta je ono što bi svima preporučila da obavezno posete u Čikagu, ako se upute na tu destinaciju?
Čikago nudi mnoštvo turističkih atrakcija. Kao par izdvojila bih Wills Tower, zgrada koja je visoka 412 metara, i ima stakleno tlo na 103 spratu sa kog se pruža predivan pogled na grad. Pošto sam ja sportista, volim aktivnosti na plaži koje nudi Lake Michigan. Veliki broj odbojkaških, teniskih, kao i mnogih drugih terena za sve moguće sportove koji su uz plažu, su dostupni svima bez novčane nadoknade.
Čikago je takođe poznat po prelepim terasama na neboderima, i po dobrim restoranima. Hotel Trump ima prijatnu terasu sa pogledom na grad i reku koja prolazi kroz centar. Mnogi parkovi i muzeji su na raspolaganju stanovnicima i posetiocima, meni najlepši park je Milenium park, gde je čuveni “pasulj”. Ovo je samo par “stanica” koje bih preporučila svima koju dođu da posete Čikago.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaju mi porodica, prijatelji, iako deo moje porodice, kao i veliki broj bliskih prijatelja više ne živi u Novom Sadu. Ono što mi najviše nedostaje već punih 7 godina je da budem kući 12. oktobra, na Miholjdan. To je naša krsna slava, meni najlepši dan u godini, i dan na koji me uz svu sreću koji taj dan donosi, ipak obuzme seta jer nisam u našem stanu sa ljudima koje najviše volim i koji se raduju tom danu isto koliko i ja. U Novom Sadu mi se najviše sviđa TK Vojvodina u Dunavskom parku i stadion Karađorđe… tu sam provela veliki deo svog vremena. Dok sam ja mislila da radim isključivo na svojoj fizičkoj spremi i tenisu, ta dve lokacije su mi priuštile mnogo više nego što sam tad znala….
Koliko često dolaziš i da li planiraš da se vratiš u Srbiju?
Još 2007. godine sam uvidela da ja mogu da planiram, ali da splet okolnosti može sve planove da promeni. Trenutno ne razmišljam previše unapred jer sam zadovoljna na poslovnom i privatnom planu. Imam punu podršku porodice i to je ono što mi je najbitnije. Kao student, dolazila sam jednom ili dva puta godišnje (za velike raspute, letnji i zimski). Od kada sam postala posvećena u potpunosti tenisu, u Srbiju dolazim jednom godišnje.
Autor: Bojana Šević
