– Kada se rat završio, zaista smo se zbližili. Svi mi. Šetali bismo satima i okupljali se u blizini bioskopa. Seli bismo, naručili piće i jednostavno uživali u životu. Nismo imali skoro ništa, ali nismo bili svesni toga. Pretpostavljam da nam je to što smo imali bilo dovoljno, a zasigurno smo imali više nego danas. U to vreme, u Petrovaradinu nije bilo telefonskih linija, tako da je čovek stvarno morao da se kreće da bi se družio. To su bila jednostavnija vremena. U poređenju sa današnjim, ta vremena možda izgledaju obično, ali je naš život bio neiskvaren. Nismo imali nikakav veliki teret na plećima.
U to vreme, život je bio jednostavniji, a mi smo imali sve što nam je bilo potrebno. Postojale su samo dve prodavnice odeće, ʽUzor’ i ʽProgres’! Zamislite… Bili smo kreativni, mladi i slobodni. I Petrovaradin se promenio. Zapravo, sve se promenilo. Život je sada veoma drugačiji… Mnogo je gori. A današnja deca su mnogo toga izgubila, a nisu toga ni svesna. To je ono što me najviše boli.
– U to vreme ljudima nije bilo potrebno mnogo da bi se okupili i uživali u druženju. Žene su se najviše družile tokom zime kada su čerupale guske. Tada bi pravile palačinke, pevale i pile vino. Razgovarale bi nadugačko i naširoko o mnogim stvarima. Jedna čaša bi povlačila drugu, a sve je to bila dobra zabava, kao što možete da zamislite. Muškarci su bili uglavnom odsutni, a mislim da je i bolje što je bilo tako.
Ispričale: Zlata Grginčević Nikolova & Ljerka Deman
Fotografije: Privatna arhiva Zlate Grginčević Nikolove
