Radnička ulica u Novom Sadu već osam godina puna je nasmejane i razdragane dece jednog školskog dvorišta, ne onog u vrtiću, niti onog u osnovnoj školi, nego, verovali ili ne, u jednoj Gimnaziji. Kako to nasmejana deca, a školska godina je? Za to se potrudio, svojim programom edukacije, jedan informatičar, avanturista, svetski putnik- Nebojša Jovanović, s kojim sam razgovarala na temu kako je uspeo da srednjoškolcima, kojima je teško držati pažnju u njihovim godinama, časove u E-Gimnaziji pretvori u zabavu.
Koja je koncepcija E-Gimnazije?
Obilazeći škole, sa kolegama-partnerima sam došao na ideju da je moguće napraviti sopstvenu. Moja firma opremila je celu E-Gimnaziju instalacijama, opremom i inovacijama, a osnivač je jedna privatna trgovačka firma. Uveo sam u nju softverske inovacije, tipa komunikacija između profesora i učenika, škole i roditelja, gde svaki učenik, kao i profesor ima mail adresu, a kao što vidiš- učionice su pod video nadzorom te roditelji mogu od kuće, ili sa radnog mesta, pratiti nastavu svog deteta.
Šta je to tako specifično u vašoj E-Gimnaziji?
Recimo, ako dete ne dođe u školu, ne može da slaže roditelja, jer se kod nas sve prati! Nema iznenađenja! Pred kraj školske godine ne postoji tenzija, zato što su roditelji naše dece na vreme obavešteni o uspehu, ili pak neuspehu svog deteta. A beležimo pretežno uspehe! Kašnjenje ne tolerišemo, pušenje takođe, a na bahatost gledamo s prezirom. Incidenata, kao što su tuče ili droge, nismo imali. U regularnim školama ih je sve više, nažalost. LJudi greše kada misle da je kod nas sve dozvoljeno. Pogledajte naše đake, to su sve bistra deca, među kojima je i veliki broj vukovaca, a rezultate koje postižu nakon što ih spremimo za fakultet, samo potvrđuju da naš sistem odlično funkcioniše! Učenici koji se bave sportom i putuju, mogu elektronskim putem preuzeti gradivo, konsultovati se sa profesorom putem skajpa ili e-mailom. Imamo pojačivače glasa za profesore, zvučnike na telu, LCD ekrane, elektronski mikroskop za biologiju, pa tako đaci ne moraju da čekaju red kako bi provirili na okular i videli jednu prepariranu žabu, primera radi. Svaka učionica ima server sa lekcijama. Mi čak nemamo ni školsko zvono, što ne znači da odmor ne postoji. Časovi su podeljeni u blokove, recimo za jedan dan učenici imaju dva časa matematike, dva časa srpskog i dva časa još nekog predmeta, što je sasvim dovoljno vremena za nauku u njihovom uzrastu. Nastava traje od 9-15h, za sve. Brz internet je neizostavan deo.
Odakle ideja za tako veliki korak?
Kao što sam ti i napomenuo, obišao sam škole i video nedostatke koji se odnose na bezbednost, manjak komunikacije između škole i roditelja, droga u dvorištu, loš nadzor, obaveštavanje oko ocena koje je ravno nuli….Državne škole, usled velikog broja učenika, smanjenog broja radnika, bednih plata, velikih normi, ne mogu da steknu sve ono što je neophodno za pravilan rad s detetom. Naravno da smo obišli i privatne škole, kao i one evropske.
Šta je zapravo „elektronski dnevnik“ koji si patentirao?
Kao softverski projekat, „elektronski dnevnik“ je moja firma prodala u Crnu Goru, u Belgiju, i u Hong-Kong. On je napravljen još davne 2004.godine, kako bi roditeljima bilo olakšano praćenje ocena. Svaki roditelj ima PIN prilikom ulaska u isti, i vrlo jednostavno može da prati ocene deteta. Ovaj originalan projekat, zaštićen kao autorsko delo, izašao je na jako dobar odjek u školstvu, jer je doveo do mnogo manje izostanaka, a i negativnih ocena.
Kakav režim vlada u E-Gimnaziji? Da li ste strogi ili popustljivi?
Ako vam kažem da smo čak deset učenika isključili iz školske nastave, zbog nepridržavanja školskih pravila, onda vam je jasno da kod nas nema popuštanja samo zato što su otac ili majka platiti detetovo školovanje.
Obišavši ovaj objekat, za tren sam se našla van Srbije, jer je prosto nezamislivo da postoji kodeks oblačenja, ponašanja, komunikacije, pa ako se dogodi da neki đak opsuje na časovima književnosti, na primer, moraće da odrecituje pesmicu; strogo je zabranjeno pušenje, obezbeđenje radi svoj posao kontrole i nadzora, a pokrivenost kamerama omogućava roditeljima da prate bezbednost svoje dece, ali i (ne)znanje, pa tako niko ne može da kaže kako je oštećen za ocenu, iako je znao gradivo. Za takozvane „puškice“ ovi učenici ne znaju, a nekako ni nemaju potrebu za tim, pošto nailaze na predusretljivost svakog profesora. Moja znatiželja odvela me je i do wc-a, pa moram priznati da je savremenost aparata i čistota ono na čemu bi svaka apoteka mogla pozavideti E-Gimnaziji.
S obzirom na cenu školarine i kvalitet usluga koje pružate, vlada predrasuda da su kod vas upisana samo deca bogatih roditelja, pa je neminovno da se stiče utisak kako na ovaj način vršite diskriminaciju?
Predrasude uvek postoje. Kod nas deca dobiju znanje, lap-topove, izlete, literaturu u PDF formatu, nastava se održava na visokom tehničkom nivou, učenici imaju tzv.cyber-room a koliko ih koštaju knjige, gumice, sveske? Već sam vam nabrojao šta im ovakav sistem školovanja pruža.
Otvorili ste i jedan nov objekat namenjen sportistima?
Prošle godine otvorili smo školu na Novom naselju, pod nazivom „Sportska akademija“, koja ima 20 soba, kuhinju, trpezariju, 11 teniskih i čak 3 fudbalska terena. Cilj nam je da usmeravamo učenike koji se profesionalno bave sportom. To su mahom članovi reprezentacija, i na ovaj način ih podržavamo i poštujemo. Ipak oni donose pobede, pehare, nagrade, putuju i zalažu se, i ovakva škola im je neophodna. Vrlo su ozbiljni, vredni, takmičarskog duha i s njima nema problema!
Da li se đaci osete kao da su u „Velikom bratu“, pod budnim okom kamere?
Kad radimo neke ankete, učenici umeju da se pomalo žale, premda su se već navikli, ali isto tako imamo primer majke koja živi u Kanadi, i koja je posmatrala odgovaranje svoje ćerke, inače odličnog đaka, te je bila vrlo ponosna kada je devojčica dobila peticu. Interesantno je da nemamo ni jednu tuču, varanje na kontrolnim zadacima, prepisivanja, ili one tipične školske primere „znao sam za pet, dobio sam jedan“.
Vaši đaci ne znaju za kredu?
Današnjoj deci je teško da se uklope u tradicionalni sistem školovanja gde se diktira, piše olovkom, kredom, a kod kuće su oni maheri za lap-topom i tabletom. Ne kažem da treba izbaciti pisanje, ali čas mora biti uklopljen, mora biti interaktivan i multimedijalan. Vreme grafoskopa, diktiranja, krede je stvarno prošlost.
Koliko ste generacija izveli, javljaju li vam se oni koji su upisali studije?
Treća generacija je izvedena upravo, a dve su upisale željene fakultete, čak ih je polovina na državnim, i to na budžetu, što moram ponosno da istaknem. Ono što nam profesori kažu jeste da su naši učenici zahtevni. Očekuju tehniku, sredstva, i odmah pitaju mogu li dobiti lekciju u „power pointu“. Imamo učenicu koja je otišla u Kopenhagen na školovanje, a tamo je studentkinja generacije. Jedan učenik je napravio dodatak za facebook, prodao ga uz pomoć moje privatne softverske firme, i sada je programer sa sedamnaest godina! To je izuzetno lepa poruka za buduće generacije.
Pre nekoliko godina mogli smo čitati o tebi kao o čoveku koji će videti zemlju iz orbite, čak smo ti i zavideli. Šta se događa sa tom pričom?
2009. godine sam uplatio komercijalni let za putovanje u svemir, kompaniji „Virgin Galactic“. U novembru 2014. godine dogodio se incindent, u kom je avion pomenute kompanije eksplodirao u vazduhu. Pilot je poginuo, kopilot se katapultirao i to je bio 55.let, završni test. Od strane SAD-a je cela priča trenutno stopirana, tako da su svi putnici, među njima i ja, i dalje u fazi čekanja. Trenutno se analizira istraga pa iz tog razloga kasni i moja putešestvija u svemir.
Imaš li strah?
Ovaj događaj uplašio je mnoge ljude, pa tako ne čudi što ih je većina odustala. I sam se ponekad zapitam koliko je to sad sve bezbedno. Ne planiram da odustanem. Imam samo strah od neizvesnosti, jer još uvek nije pokazan enterijer.
Šta očekuješ od te nesvakidašnje avanture?
Da prođem zdravstvene provere, strah od panike, vađenje plombi, sve testove koji su neophodni, i da mi bude nezaboravno. Kao programer sam godinama sedeo u kancelariji, onda sam proputovao čitav svet, najčešće sam u Kini, pa bi mi sad jedan let do svemira baš osvežio život! Ne treba mi samopromocija, kao što mnogi misle, ovo je moj gušt!
Autor:Nikea Vučetić
