Kao većinu drugih avangardnih pokreta u prvoj polovini XX veka, nadrealistički pokret u Srbiji karakterisao je snažni modernistički pogled na realnost i želja za redefinisanjem do tada prihvaćenih postulata umetnosti. Generacije stasale na ruševinama Prvog svetskog rata imale su, kako su verovale, pred sobom svet bez budućnosti kome je tek trebalo dati smisao. Razočaranje, uz prirodni mladalački bunt, bilo je pogonsko gorivo za stvaranje novih umetničkih pravaca koji su posle Velikog rata nicali u različitim delovima Evrope.
Prva najava nadrealizma desila se u Parizu na proleće 1919. Grupa vršnjaka sličnog senzibiliteta počela je da objavljuje književni časopis Litterature (1919-1924). Urednički tim su sačinjavale buduće perjanice nadrealizma Andre Breton (1896-1966), Filip Supo (1897-1990) i Luj Aragon (1897-1982). Nešto kasnije im se priključio Pol Elijar (1895- 1952). Upravo je ovaj časopis objavio “Magnetna polja” (Champs Magnetiques), prvo nadrealističko delo nastalo kao rezultat primene automatskog pisanja autora. U tim danima bez jasno profilisane ideje šta bi novi pokret trebalo da ponudi, Breton i Supo uvode u svakodnevni govor kovanicu nadrealizam i daju joj tumačenje stvaranja umetničkog dela putem čistog psihičkog automatizma. “Novi čovek zahteva novu umetnost”, govorili su uglas na svojim okupljanjima po pariskim bistroima. Inspiraciju su pronalazili u Frojdovim radovima o psihoanalizi, tumačenju snova Karla Gustava Junga i novim naučnim otkrićima, koji su davali mali, ali jasno uočljiv, optimizam generacijama koje su na svojoj koži osetile užase Prvog svetskog rata.
U narednim godinama dolazi dolazi do daljeg profilisanja pokreta kroz različite umetničke eksperimente. Osim već usvojenog automatskog pisanja, u stvaralačkom procesu koristili su hipnotička iskustva. Formalni početak nadrealističkog pokreta obeležen je izdavanjem “Nadrealističkog manifesta” Andrea Bretona u Parizu 1924. Manifest je doneo definiciju nadrealizma.
Nadrealizam: Čist psihički automatizam koji se izražava pismeno ili usmeno, ili na makoji drugi način u pravcu stvarnog, iskrenog izražavanja misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vršio razum, izvan svake estetske ili moralne norme.
Sam pojam “nadrealizam” prvi je upotrebio Gijom Apoliner u svojoj drami “Les Memellesde Tiresias”, a nadrealisti su ga usvojili i redefinisali kao najilustrativniji način da pokažu svoj umetnički kredo. Formiran u duhu revolta i sa željom da prekine tradiciju konzervativnog akademizma i realizma kao vladajućeg umetničkog trenda tog doba, pokret je umnogome bio oslonjen na demokratičnosti izbora u procesu stvaranja. U vreme prvog talasa afirmacije i javnih priznanja tokom 1925. i 1926. neki od istaknutih članova prilaze socijalističkim, a ubrzo i komunističkim pokretima, čime na izvestan način umanjuju snagu svog umetničkog izraza i daju argument pojedinim kritičarima da ih nazovu “sekcijom kominternovske propadande”. Mnoštvo ideja i poetika, kao i demokratko ustrojstvo pokreta, doprineli su ovakvim tumačenjima. Uprkos kritikama i osporavanjima konzervativnih krugova, nadrealistički pokret tridesetih godina prošlog veka predstavlja najautentičniji umetnički izraz koji se, posle poezije, širi na prozu, slikarstvo i dramsku umetnost. Časoipis “Nadrealistika revolucija” (La Revolution Surrealiste), kao i otvaranje “Biroa za nadrealistička istraživanja”, u kome se, po ideji Bretona, sakuplaju svi artefakti nastali na postulatima nadrealizma, učinili su pokret prepoznatljivim van granica Francuske.
Projekat realizuje Udruženje “HBO Color Media Events Beograd”, a sufinansira ga Ministartsvo kulture i informisanja.
Autor: Boris Jakić
