Nadrealistički pokret u Srbiji nastajao je gotovo paralelno kad i onaj u Parizu. Okolnosti njegove pojave i razvoja, dakako su drugačiji u poređenju s Francuskom. Bogatstvo idejnog i umetničkog života, oličeno u avangardizmima koji su nicali prvenstveno u Beogradu, a zatim i u Zagrebu i Ljubljani, neposredno pre i neposredno posle Prvog svetskog rata, u raskoraku je sa opštom zaostalošću zemlje.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u vremenu pojave istorijske avangarde pripada grupi zaostalih evropskih društava sa izrazito nerazvijenom privredom. Sveopšti zamah entuzijazma posle Velikog rata praćen je strukturnim problemima države sastavljane od tri konstituenata koji su drugačije gledali na budućnost. Većina progresivnih umetničkih pokreta nastavila je da eksploatiše ekspresionističku matricu. Već 1919. ekspresionizam i prve naznake nadrealizma jasno su uočljive u poeziji Dušana Vasiljeva i Miloša Crnjanskog, te u prozi Boška Tokina, Stanislava Vinavera i Rastka Petrovića. Beograd je bio košnica u kojoj su se sretale i prožimale različite ideje. Beogradska čaršija je na potezu od Kalemegdana, Terazija i Skadarlije, u prvih šest-sedam godina posleratnog doba ugostila svakog iole značajnog pisca. Oduševljeni serijom novih naučnih i tehničkih otkrića umetnici su imali potrebu da izgrade novi sistem vrednosti, potpuno različit od realističnog rukopisa koji je decenijama bio dominantan izraz.
“Telefon, gramofon, bežična telegrafija, kinematograf, bicikl, automobile, aeroplan, radium, serumi, Bergson, Voronovljeva metoda za podmlađivanje, teorija relativiteta, Društvo naroda”, tako je Rastko Petrović pisao o dostignućima novog vremena. Građanska dosada i ludilo rata prevazilazi se rušenjem skerlićevskog načina vrednovanja umetnosti, posebno poezije.
Srpski nadrealizam nastaje u bliskim vezama sa francuskim, ali razvija sopstvene karakteristike i zauzima značajno mesto u okvirima evropske avangarde. Mada je počeo kao literarni pokret, srpski nadrealizam se prelio na vizuelne umetnosti, usvajajući elemente psihoanalize, filozofije, politike. Početkom dvadesetih godina odvojeno, svako za sebe, nekolicina srpskih mladih umetnika uspostavlja kontakt sa francuskim nadrealizmom u nastajanju.
Tokom boravka u Parizu 1920. godine, Marko Ristić, enfant terrible srpske umetničke scene tog doba i general srpskog nadrealizma, prisustvuje dadaističkim seansama na kojima je izliven temelj novog umetničkog pokreta. Celog života bio je privržen nadrealističkom postulatu po kome umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim kontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja. Upoznavši osnove novog tumačenja umetničkog procesa, prihvata ih bez zadrške i donosi u Beograd. Od 1923. održava aktivnu prepisku sa Andre Bretonom i Polom Elijarom.
Slično Ristiću, na izvoru novog umetničkog pravca našao se i Dušan Matić. Kao student filozofije na Sorboni, našao se u Parizu u vreme rađanja nadrealizma. Sa Rastkom Petrovićem i nešto starijim Milošem Crnjanskim, družio se sa najznačajnijim akterima francuske avangarde. U leto 1920, samo nekoliko meseci po njegovom originalnom objavljivanju, donosi u Beograd prvo izdanje časopisa Litterature sa Bretonovim tekstom “Les Champs magnetiques”. Prvi rad, esej “Bergson o predviđanju i novom” objavio je u majskom izdanju časopisa “Zenit” Ljubomira Micića. Milan Dedinac se takođe tokom boravka u Parizu oduševio novom umetničkom praksom nadrealizma – automatizmom u stvaranju. Veoma brzo se po povratku u Beograd povezao s Markom Ristićem. Iz njihove saradnje nastaje 1922. časopis “Putevi”, što mnogi teoretičari književnosti označavaju kao začetak nadrealističkog pokreta u Srbiji. Ubrzo im se pridružio Dušan Timotijević. Njih trojica su uređivali “Puteve” do njegovog gašenja 1924.
Prednadrealistički period možemo posmatrati sve do 1929. kada je u stanu Aleksandra Vuča zvanično formirana beogradska nadrealistička grupa.
Projekat realizuje Udruženje “HBO Color Media Events Beograd”, a sufinansira ga Ministartsvo kulture i informisanja.
Autor: Boris Jakić
