Novinar Tomo Lovreković oprostio se od svog prijatelja Stefana Stevanovića koji je u nedelju ubijen na Novom naselju, dirljivim pismom.
Prenosimo pismo u celosti:
“Znam, brate, trebao sam sačekati četrdeset dana, red je. Ali, oprostićeš mi – nisu, na kraju krajeva, ni dušmani i krvnici čekali da dobiješ decu, proživiš, osetiš, proputuješ. Sve ono što čestitom momku sleduje, a kada bi te opisivali jednom reči, baš bi tu odabrali – čestitost.
Prećutao bih, sedeo u tišini sa majkom ti i bratom, u neverici da više nikada nećeš ući u onaj Fuoko, nasmejan i vedar, da u mračnu i zadimljenu prostoriju uneseš svetlost i vedrinu. Da tvoj osmeh izazove naš. Da nas razbudiš, probudiš i pomeriš. Da nas ubediš, onako kako sam ti znaš da je svet lep, baš kao što si ti bio, tvrde devojke iz kraja, a da pritom ne kažeš ni reč. Ali, ne mogu ti ostati dužan. Ne tebi.
Tog 28. oktobra, oko 11 ujutru, nisu, kako su to krvopije i lešinari izvestili, ubijeni neki inicijali. Nije stradao mladić. Stradao si ti, brate. I to nije vest – to je tuga. Tvoj život je bio vest, u ovom sveopštem sivilu.
Nisi ti zaslužio da budeš stubac u redovima crne hronike, ni fotografija u dnu strane – i neću im to dozvoliti, ni sada, ni nikada. Tog 28. oktobra, ujutru, svet je postao siromašnije mesto.
Mnogo. Siromašnije za jedno iskreno šarenilo, na dve noge, koje je razbijalo taj prokleti mrak. Mrak, koji nije bio vredan ni ta da priđe, a koji ti je na kraju došao glave. Ne staje moj, naš Stefan u vest, izveštaj, reportažu. Neće nikada ni stati. Prevelik je bio za sve one koji dan o njemu pokušavaju da govore.
I nije stradao ni huligan, ni problematičan momak, ni ološ. Stradao je, zapravo ukraden nam je, otet, onaj koji nam je bio prekopotreban. Nama, ovakvima, prosečnima, malim, niskim, nikakvim. Ispravan, drugačiji, svoj. Vedar, uvek na raspolaganju, uvek spreman da zaštiti slabije i obuzda jače. Uvek tu za prijatelje, nikad kvaran, nikad sklon prevari. Jedan od onih sa kojim si uvek znao na čemu si – a to „na čemu si“, uvek je bilo na našu korist, a na tvoju štetu. I nikada se nisi bunio zbog toga.
Ne, nije bio ni huligan, ni problematičan momak, ni ološ – bio je ono što je najteže bilo biti u današnje surovo vreme. Čovek. Sa baš velikim i baš podebljanim Č. Na čast porodici, majci, bratu, nama prijateljima, kraju.
I, ne brini, brate, što te razni ološi iz raznih redakcija danas spominju ovako ili onako. Oprosti im, to im je posao. Najprljaviji kerovi vazda su lajali na najčistije. Kompleks se to zove i to njih vodi. Tebe su, brate, vodili kodeksi. Druga priča.
Bio si nam za života putokaz, siguran sam da ćeš to ostati i posle. Stefane, brate, znamo i ti i ja: farbe su jeftine, a životi skupi.
Ponestaje nam zidova za braću. Jedna se slika ne osuši, a slikamo drugu. Gledao bih te, sa uživanjem, kako muvaš devojke, uz taj šarmantni osmeh svaki dan i kako ćaskamo. Ali, neću, nikad više.
Umesto toga, posmatraću te na nekoj fasadi. Jebiga.
Ko god te bude slikao, biće mu teško da nacrta osmeh – bogata, čestita duša poput tvoje, teško se prenosi na zid. Neka tvoj lik bude ne samo podsetnik i uspomena, nego i opomena – neka to bude poslednji mural koji ćemo slikati.
Toliko ti dugujemo, svi. Odmaraj mi, brate i ne obaziri se na zle i niske jezike koji pričaju svašta. Siguran sam da se i tamo gore smeješ. Pazi na nas od tamo, kao što si pazio i dok si bio ovde. Besmrtnima i onako nije mesto među smrtnicima”
Autor: Tomo Lovreković/Nacionalist.rs
Foto: Pixabay
