Srđanu Lešniku (49), okrivljenom za prošlogodišnji pokušaj teškog ubistva svoje osamnaestogodišnje ćerke i supruge u iznajmljenoj garsonjeri na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu, počelo je suđenje u novosadskom Višem sudu nakon što je njegovoj odbrani odbijen predlog za isključenje javnosti.
Optuženi je juče izjavio da je imao nameru da ubije ćerku, suprugu i sebe jer je bankrotirao. Navodno, cigla kao sredstvo izvršenja zločina mu se pojavila u mislima dok se vraćao iz porodične šetnje, veče pre događaja, koji se dogodio 3. Septembra u šest sati ujutru.
– Očigledno sam ovde u sudnici jer nemam posla – izjavio je juče pred velikim većem, kojem predsedava sudija Rade Kalajdžija, optuženi Lešnik.
– Niko nije hteo ni da priča o zaposlenju sa mnom kad bi saznao koliko imam godina, iako sam završio Matematičku gimnaziju. Prodao sam stan 2007. godine, otvorio pa zatvorio butik, izašao iz iznajmljenog stana jer sam morao zbog para, a u poslednji čas pred selidbu uvideo sam da mi je nestalo 1. 500 evra koje sam čuvao kao štek za crne dane. Ušao sam na kraju u garsonjenjeru, gde se to desilo, za koju sam imao para za tri dana jer mi propao plan da idemo u Pančevo gde sam video rešenje za svoj i ženin posao. Za naš dalji život više ništa nisam imao, ostalo mi je 1. 000 dinara pred poslednju selidbu.
Okrivljeni je dalje naveo da je ćerku i suprugu voleo više nego sebe. Kazao je da je znao da mora da nađe rešenje, a da ga je razum podsećao na to da nema drugog izlaza i da više nema novca.
– Sve u meni se bunilo. Kratko sam zaspao oko tri ujutro, probudio sam se u strahu, shvatio sam da sam u toj iznajmljenoj garsonjeri koju moramo za koji sat da napustimo, doživeo sam potpuni napad panike, pomislio sam da je došao taj trenutak. Pomračila mi se svest. Morao sam odmah, baš tad da ih ubijem. Mislio sam da će mi srce izaći na grlo, jako je lupalo. U glavi mi je tutanjalo, imao sam osećaj da će eksplodirati, zgrabio sam ciglu i zamahnuo prema ćerkinoj glavi – govorio je Lešnik kroz suze.
– Veče pre pre kobnog događaja, za poslednje pare koje sam dobio rasprodajom u bescenje neke preostale garderobe iz butika, otišao sam da igram instant „greb – greb” lutriju i, naravno, nisam ništa dobio. Počeo sam da jurim kroz grad kao muva bez glave. Oko 21 sat žena me je zvala da šetamo, kao što to uobičajeno radimo. Otišli smo do naše stare pekare, u koju smo često svraćali porodično. Šetao sam kao hipnotisan, očigledno, izgubio sam kompas. Kupili smo lepinju, dao sam za nju poslednjih 50 dinara. U tom trenutku osetio sam prisustvo smrti.
Nastupio je tajac, nerazgovetne reči, plač pa brisanje suza. Sve to u više navrata.
– Pomislio sam da imamo poslednji obrok. U pekari sam shvatio da je presuda pala, i da moram smisliti kako to da izvedem. Kad smo se vraćali do iznajmeljene garsonjere, ugledao sam ciglu, shvatio sam da je ona jedino sredstvo kojim mogu izvršiti ubistvo. Kad su njih dve otišle u kupatilo da peru kosu, ja sam sišao po ciglu i sakrio je ispod sudopere. Njih dve su legle oko ponoći da spavaju, brzo su zaspale. Ujutro je trebalo da napustimo stančić – opisivao je uz pauze okrivljeni.
– Od straha sam imao jaku glavobolju, povraćao sam dva puta i išao u ve – ce. Ubeđivao sam sebe da se smirim i da ću naći rešenje. Ipak, zgrabio sam ciglu, zamahnuo prema ćerkinoj glavi, međutim, u posledenjem trenutku, nisam mogao da odolim a da je ne pogledam poslednji put živu. Spavala je spokojno kao detence, skrenuo sam zamah u poslednji čas, ona je naglo sela i stavila ruke iznad glave, mahala je njima baraneći se.
Ćerka I. L. i supruga okrivljenog M. L. juče su izjavile da se ne pridružuju krivičnom gonjenju, da ne traže nikakvu odštetu i sugerisale predsedniku veća da ne bude strog u kazni jer su, po njihovim rečima, sve do spornog događaja sa okrivljenim bile u skladnoj zajednici.
Nastavak suđenja zakazan je za 29. mart, kad se očekuje saslušanje sudskih veštaka.
Izvor: Dnevnik
Foto: Ilustracija/Pixabay
