Ostavila sam auto na “tretmanu”, prljav kao safari da je bio neki u Novom Sadu i razmišljam gde bih mogla dok čekam fino da ručam i umirim ovu zver u stomaku, razgalila se nešto.
Osvrćem se i vidim dobro poznatu, malko zaboravljenu tablu… piše restoran “Davna vremena”.
Da se tamo nekad dobro jelo, baš – može se kasti.
Nadam se da je još uvek tako, zbog ove zveri, ume biti nezgodna.
Severac nije duv’o ladan, ni ne treba mi da bih bila gladna, to mogu kad hoću.
Prilazim, gledam malko oronulo dvorište gde je nekad bila bašta restorana, šiblje samo što ne ujeda, paučine, prašine… Ko bife na zapadu, samo još pesak sa štranda fali da ugođaj bude potpun!
Radi li restoran uopšte, tišina je, mrak unutra?
Otvaram vrata, provirujem i vidim uniformisano lice. Radi!
On sam, a pola tri je. Dok se javljam konobaru i probijam se do stola, ne mogu da se ne našalim i pitam da li se i osmeh, uz iće i piće – naplaćuje?
Nema reakcije. Neko umro, ne daj bože?
Sedam, donosi mi zaposleni jelovnik i dok čekam kafu, gledam… tri strane hrane?! Od toga jedna za roštilj, druga za prejdela i salate i treća… jao, ćuretina na vojvođanski način, ona sočna s mlincima… Želim!
Nema sira? Dimljenog.
Gulaš i Karađorđeva (te još nešto reče, nisam zapamtila šta osim roštilja)… Da, baš lepo, pasulj ću, ovaj s rebarcima, hvala.
Eh, oprostila bi im i miomirise, kuknjavu od muzike, čas tihu, čas glasnu, davna vremena kad je stolnjak, na kojem se prepoznaje svih 50 nijansi sive (čak i fleke, od gulaša verovatno što je neko pre koji dan jeo), opran samo da su mi te mlince i ćure servirali.
Ovako stigla (“tanka”) kafa, a bolje da nije i sveže podgrejan pasulj s rebrima u paru. Pasulj koji kisi malko, a ipak dočekao da ga pojede neko pre nego što završi u wc šolji ili u stomaku nekog paščeta… A košta “lep” novac.
Makar je hleb bio svež…
Nikad brže nisam jela.
Davna su vremena bila kad se jelo baš, restoran je sad roštiljnica…
Ko voli, nek izvoli.
Autor: Novosadska hronika
