U ”Merkatoru” privremeno zatvoren restoran.
Baš čudno!
Pogodilo se nekoliko puta da sam okusila slasno jelo u tom restoranu. Ali samo nekoliko puta i to u početku, kada je otvoren.
Kasnije je to postalo kocka: “nabosti” nešto da valja bilo je ravno pogotku na ruletu u Gaji.
Prijateljica i ja smo, sitno uoči zatvaranja, jele tamo neko meso… sačuvaj ti bože, pomislila sam da ćemo se potrovati. Kiselo meso, još kiseliji preliv. Grlo mi se rasparalo, krajnici se sasušili.
Dakle, ne radi.
Dobro je. Inače bih se opet, u nedostatku vremena za obrok, sjurila tamo.
Razgledam komšiluk, dok mi stomače prede. Restoran 88. Kina.
Nisam neki ljubitelj, a i bije ih glas da nam trpaju svašta u porcije: av av meso i tako to… Nikad nisam videla kuhinju, ne znam šta trpaju ali… uvek u glavi kad pomislim na kinesku hranu, imam sliku kosookog čove koji vitla satarom i nakazi meso.
No, taj “strah” moram da prevaziđem. I da probam, možda mi se posreći.
Ni jedan restoran u našem gradu, bio Kina ili Indija, domaći, riblji… koji god, nije spašen neugodnih mirisa pripreme hrane. A trebalo bi da bude.
Jezivo bude kada odstoji malo i nadomesti se novim, mirisom narednog jela. Tako mi deluje ovde.
Glad očas pređe u mučninu.
Znam, dosadna sam o tome, ali neprijatno je kada ste nakon (papreno plaćenog) jela pokretni paprikaš.
Meni. Sto jela. Znala sam to i pre.
Prženi to-fu s teletinom i povrćem u kiselo-slatkom sosu. Ju. Naziv jela duži od rečenice koju straleta ume da izgovori. Ili napiše. Može, volem teletinu!
Jelo je stiglo za manje od 5 minuta! Pa meni duže treba supu da podgrejem. No, dobro, Kinez je pek’o to-fu, zato je tako.
Gledam tanjir, a u njemu neka papazjanija… ko je ovo naručio?
Premasno, potpuno. Neslano, potpuno. I što više solim, manje je slano. Ne radi im so.
Borim se s ukusom uprženog sira i skroba, na momente je užeglo. Nije neukusno.
Valja li? Ne znam, još uvek mi je malko muka, iako sam jela juče.
Porcija je oooogromna, za veliki želudac i visoki holesterol – taman!
Salvete nemaju.
Brisala sam onom što uvijaju viljuške.
