Reditelj Ivan Gergolet pozdravio je novosadsku publiku i najavio svoj prvi dugometražni film “Ples sa Marijom”, koji je osvojio značajna priznanja na Međunarodnim festivalima u Veneciji, Barseloni i Kairu.
Marija Fuks ima devedeset godina i još uvek se aktivno bavi plesom. Penzionisana primabalerina i prvakinja pozorišta u svom studiju u centru Buenos Airesa radi sa igračima svih uzrasta uključujući i muškarce i žene sa fizičkom i mentalnom ometenošću.
Nakon što je celog života podučavala i sprovodila eksperimente kroz svoju plesnu metodu utemeljenu na unutrašnjim ritmovima i simbiozi sa muzikom, Marija se ovoga puta mora suočiti sa svojom poslednjom učenicom, samom sobom.
Sa devedeset godina Marija se upušta u odlučujuću bitku sa ograničenjima koje joj nameće sopstveno telo. Izuzetno dirljiva priča u kojoj muzika povezuje ljude, čini ih neobično srećnim i nagoni ih na razmišljanje o sopstvenom životu i prihvatanjem sopstvene ličnosti.
Jedan od svakako najdirljivijih trenutaka je kada se dvoje mladih ljudi, momak i devojka sa Daunovim sindromom zaljubljuju jedno u drugo na časovima pleasa ne progovorivši apsolutnu ni jednu reč. Žena koja boluje od dečje paralize i koja je prohodala sa svega osam meseci, ponovo pronalazi motiv da zavoli sebe i svoje telo.
Reditelj Gergolet je ljubazno odgovarao na sva novinarska pitanja, a samo Novosađani imalu su tu privilegiju da ga lično upoznaju.
Nakon odgledanog filma i kroz razgovor sa autorom, mogli smo da saznamo da je i njegova žena, inače poreklom Srpkinja, bila jedna od glumica u ovom filmu i da je zapravo ona najzaslužnija za njegovo snimanje.
“Moja supruga je pohađala časove plesa u studiju Marije Fuks u Buenos Airesu, a ja sam joj jednom prilikom pravio društvo na ovom proputovanju i odatle je zapravo potekla čitava ideja o snimanju ovog filma. Neverovatna energija ove vremešne umetnice uspela je da spoji nespojivo i ljudima približi muziku kroz sopstveni doživljaj. Snimanje filma je trajalo četiri godine, a zanimljivo je da su u njen studio stalno dolazili novi i obavezno se vraćali stari plesači”, rekao je reditelj.
Drugu projekciju dana, otvorio je čileanski film “Klub”, reditelja Pabla Laraina.
Radnja filma smeštene je u gradiću na čileanskoj obali u kući daleko od očiju javnosti, zajedno žive izopšteni sveštenici i časna sestra osumnjičeni za brojna kriminalna dela, od zloupotrebe dece do trgovine bebama nevenčanih majki. S obzirom na to da je u pitanju malo mesto i da se tajne teško kriju, na vrata kuće iznenada će im zakucati Savetnik za krizne situacije Katoličke crkve.
Reditelj Pablo Larain je rođen u Santjagu, glavnom gradu Čilea. Nakon završenih studija audiovizuelnih komunikacija na Univerzitetu u Santjagu počinje plodnu i zapaženu filmsku karijeru. Domaća publika imala je priliku da na festivalu “Slobodna Zona” pogleda njegov film “Ne” koji prikazuje svrgavanje sa vlasti čileanskog diktatora Augusta Pinočea.
“Klub” je njegov drugi dugometražni igrani film i dobitnik nagrade “Srebni medved” na ovogodišnjem filmskom festivalu u Berlinu.
Juče je prikazan i tinejdžerski film ”Ja Erl i devojka koja umire”.
Neobična priča o tome kako preživeti srednju školu, prihvatiti sebe sa svim svojim manama i vrlinama ostavila je mnoge bez komentara.
Greg, učenik četvrte godine srednje škole, jedinac, uspešno izbegava da na bilo koji način bude primećen i tek će ga insistiranje roditelja da pravi društvo školskoj drugarici oboleloj od leukemije izbaciti iz ravnoteže koju je tako brižljivo godinama gradio. Rejčel, simpatična sićušna devojka obolela od leukemije, će uz Gregovog neobičnog prijatelja Erla, inače tamnoputog tinejdžera, biti prva osoba koja shvata da se iza njegove ironije i samosažaljenja krije veliki talenat.
Greg i Erl snimaju parodije remek-dela svetske kinematografije menjajući im naslove tako da zvuče sto luđe, a zatim snimaju filmove tako da odgovaraju novim nazivima. Rejčel u svojim danima lečenja i bolovanja uživa u gledanju Gregovih filmova, što njega zaista u početku izuzetno nervira, dok je ne prihvati kao sebi ravnopravno biće i prestane da gleda kao dosadnu jevresku devojku kako ju je okarakterisao tokom srednje škole.
Prisilno drugarstvo se na samom kraju pretvara u jedno prijateljstvo, u kome svako od aktera ima pozitivno dejstvo na onog drugog.
Alfonso Gomez-Rehon, reditelj filma, karijeru je započeo kao lični asistent Martina Skorsezea, Nore Efron, Roberta De Nira i Alehandra Gonzalesa Injaritua.
Film je osvojio nagradu publike i žirija za najbolji igrani film na Međunarodnom festivalu “Sandensu”, kao i festivalu u Sijetlu ove godine.
Autor: Novosadska hronika
