Kada bi novinari prilikom mnogobrojnih intervjua upitali Dragomira Ivkovića, potomka čuvene novosadske porodice nadaleko poznate po knjigovezačkom i štamparskom zanatu koji se prenosi s generacije na generaciju, šta smatra poslovnim uspehom, odgovor bi uvek bio isti i sastojao se od jedne reči – trajanje.
Ivkovići, prema jednom predanju poreklom s Kosova, a po drugom iz Hercegovine, doselili su se u Novi Sad iz Sombora u drugoj polovini 19. veka, postavši vrlo brzo ugledni građani Srpske Atine i ostavili neizbrisiv trag u istoriji grada kao štampari, knjižari, knjigovesci i trgovci.
Rodonačelnikom porodice smatra se Đorđe, a odluku da se preseli u Novi Sad prvi donosi njegov unuk koji je poneo dedino ime. Đorđe (1858–1920), sin opančara Vasilija Ivkovića koji je sa suprugom Sofijom Vujković imao još troje dece – Milana, Nikolu i Mariju, počeo je da se bavi štamparskim, knjižarskim i izdavačkim poslom, najpre u firmi braće Popović, potom kao ortak Luke Jocića, da bi kasnije otvorio sopstvenu štampariju i knjigoveznicu u Dunavskoj ulici 10.
“Željni novih saznanja i bržeg napretka deca mog pradede Vase dolaze u Novi Sad, koji je pružao veće mogućnosti od Sombora”, kaže Dragomir Ivković. “Zahvaljujući trudu i preduzimljivosti postaju ugledni građani Novog Sada. Milan je na uglu Dunavske i Zmaj Jovine imao knjižaru, Nikola veliku radionicu i prodavnicu crkvenog mobilijara na mestu sadašnjeg lokala “Lanterna” u Dunavskoj, a Đorđe knjigoveznicu, štampariju i prodavnicu u istoj ulici u kući pod brojem 10, u kojoj i danas živimo i radimo.”
Po Dragomirovim rečima, deda Đorđe u Novom Sadu postiže brz poslovni uspeh kom je u velikoj meri “kumovala” ženidba. Kako kaže, oženio se Darinkom, jednom od sedam sestara iz cincarske porodice Vulpe, koja donosi svom mužu takav miraz da on kupuje od kuma Arse Pajevića štampariju i seli je u svoju kuću.
“Deda i baba imaju četvoro dece – Đorđa, Sofiju, Anku i Arsu”, priča Dragomir. “Đorđe, zahvaljujući udobnom životu, postaje poznati novosadski bonvivan, a Arsa koji je dobio ime po kumu, nasleđuje i dalje unapređuje porodični posao. Arsa, moj otac, i majka Mila Ajdačić, po majci potomak porodice Marković iz koje je potekao i Svetozar Marković, podigli su tri sina – Đorđa koji živi i radi u Americi, Radisava, koji nažalost nije više živ, i mene.”
Arsa Ivković jedan je od najistaknutijih članova porodice. Bio je knjigovezac, restaurator knjiga i kože, trgovac hartijom i vlasnik štamparije, koju je nasledio posle očeve smrti 1920. godine. Zanat je naučio od oca, a usavršavao se u Debrecinu i Lajpcigu. Značajno je usavršio tehnologiju rada, primenjujući iskustva poznatih majstora u Budimpešti, Beču, Minhenu i Rimu, kod kojih je boravio. Posle Drugog svetskog rata radio je kao konzervator u Biblioteci Matice srpske, a usavršavao se u Galovom institutu u Rimu (1955). Sa svojim restauratorskim i knjigovezačkim radovima učestvovao je na brojnim izložbama, a posebna priznanja je dobio na međunarodnim izložbama u Londonu i Parizu.
Arsu je nasledio najmlađi sin Dragomir (1945), po struci biolog i umetnički knjigovezac, koji u Dunavskoj ulici, sa svojim sinom Đorđem, i danas drži knjigovezačko-restauratorsku radnju. Specijalnost su mu restauracija i konzervacija kože, pergamenta i hartije. Kao i njegov otac, izlagao je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu i poput oca usavršavao se u svom zanatu u Rimu, na Institutu za patologiju knjige. Nakon usvršavanja na pomenutom institutu mesec dana radio je u vatikanskoj restauratorskoj laboratoriji kao prvi Srbin kome je to pošlo za rukom. Prvi je predsednik obnovljenog Rotari kluba u Novom Sadu.
“Moji preci sa drugim imućnim i uglednim porodicama, u skladu sa svojim mogućnostima, gotovo dva veka su doprinosili ekonomskom, građanskom i kulturnom napretku Novog Sada”, priča Dragomir Ivković. “Građanski razvoj grada posle 1945. prestaje i promovišu se neke nove vrednosti. Te nove vrednosti promenile su i način života u mojoj porodici. Najstariji brat, mašinski inženjer odlazi u Ameriku, Radisav, diplomirani ekonomista zapošljava se u državnoj službi, a ja, sticajem okolnosti, uz oca učim knjigovezački i restauratorski zanat. Nastavio sam porodični posao u okvirima u kojima su okolnosti dozvoljavale. Na sreću, moj sin Đorđe nasledio je preduzimljivost predaka i iskoristio nastale društvene promene te uspešno nastavio porodične poslove na istom mestu. Sa snajom Sonjom podario nam je dve unuke, Nadeždu i Divnu, i iskreno se nadam da će one nastaviti porodičnu i poslovnu tradiciju.”
Dragomir kaže da je dugo porodično trajanje nosilo i velike poslovne promene.
“Pre sto pedeset godina deda Đorđe je pred svako putovanje u Peštu ili Beč po robu pisao testament koji je počinjao rečima: “Uz Božiju pomoć, ja i moj kočijaš Andra sa fijakerom i dvoje volovskih kola krećemo po robu…” Teško je danas i zamisliti koliko je to trajalo. Moj otac Arsa po istom zadatku išao je automobilom, a vozio ga je vozač. Ja sam vozio, putovao brže, ali i provodio sate, a ponekad i dane na carinskim ispostavama. Moj sin Đorđe danas obavlja sve to onlajn iz kancelarije”, napominje Dragomir.
Dodaje da je rastao u velikoj porodici koja je imala stroga pravila građanskog života. Među njima, i izraženo poštovanje tradicije.
U čuvenoj Ivkovićevoj štampariji štampan je “Branik”, “Zastava”, “Naše doba”, “Ženski svet” i druge novine, Matičine knjige, izveštaji Novosadske gimnazije, udžbenici za škole i drugo. Kuriozitet novijeg doba iz knjigovezačke radionice Ivković jeste Sveto pismo u specijalnom kožnom povezu kakva su završila na Svetoj Gori, patrijarha Pavla, pape Jovana Pavla Drugog, Matici srpskoj…
Ostali članovi porodice
Milan Ivković (1871–1925), knjižar, drugi unuk rodonačelnika porodice, sa suprugom Milevom Janković iz Osijeka je imao sinove – Borivoja i Vladimira, koji su posle razvoda roditelja prešli sa majkom u Beograd, nakon čega je Milan prodao svoju knjižaru sinovcu Đorđu mlađem. Treći unuk, Nikola Ivković (1874–1952) je držao prodavnicu crkvenih utvari u Dunavskoj 27. Imao je dvojicu sinova – Svetislava i Radomira, kao i kćerku Vladislavu, udatu Janković. Sinovi su završili trgovačke škole u Beču i Novom Sadu, preuzeli očevu trgovinu (1930), koju je Radomir, potom, vodio samostalno od smrti brata do nacionalizacije (1948). Radomirova deca su Marina (1942) i Nikola (1944).
Izvor: Dnevnik.rs/Zorica Milosavljević
Foto: Dnevnik.rs/privatna arhiva
