Potpisala sam Deklaraciju o zajedničkom jeziku. Zapravo, to je najneupitnija stvar koju sam ikada potpisala. Ali, treba reći da je nisam potpisala odmah. Deklaracija je bila na internetu već nekoliko dana, pre nego što sam ispod njenog teksta, stavila i svoje ime.
Nisam čekala da vidim ko će je još potpisati. Nisam čekala da čujem kako će javnost reagovati. Čekala sam da trenutak kada ću je potpisati, za mene lično, bude važan, svečan i simboličan, kako bi se moje stavljanje potpisa na ovu Deklaraciju, razlikovalo od potpisivanja svih mogućih peticija, zahteva i molbi, uspomoć kojih pokušavamo da popravimo svoje živote i naše društvo.
Ovde ne želim da oduzmem značaj drugim inicijativama čija sam potpisnica, već da naglasim da je Deklaracija o zajedničkom jeziku – suštinska, najbitnija i ona koju, za svoj život, smatram najvažnijom. Jer, da nema tog našeg jezika, ja ne bih znala ni da se potpišem, niti da razumem tekstove ispod kojih stavljam svoj potpis.
Da nema tog našeg jezika, ni jednu stvar na svetu ne bih umela da radim dobro; ne znam čime bih se bavila ni kako bih razmišljala; ne znam da li bi od mene ikad postala poštena, vredna i nezavisna osoba; ne mogu da zamislim ko bih bila i kako bih trošila svoje vreme. Jer, jezik – ovaj, naš jezik, jeste jedina stvar u koju se razumem… i uspomoć koje sam razumela sve druge stvari, uključujući i strane jezike.
Jezik, ovaj, naš jezik, zapravo je jedina stvar kojom sam ikada umela ozbiljno da se bavim. Nešto tako neodvojivo od moje suštine, da je zapravo – JA. Centralni, bazični i neodvojivi deo mog identiteta. Važniji od svega što me je učinilo ovakvom kakva sam i važan za sve što će me tek učiti drugačijom.
Godinama unazad, govorila sam da će svaka inicijativa koja jednom stavi tačku na sramotu i nasilno rasprarčavanje našeg jezika, imati moju bezuslovnu podršku… Pa, zašto sam onda čekala sa potpisivanjem?!
Deklaracija se, naime, pojavila baš u vreme kada sam o ovim pitanjima intenzivno razmišljala, pišući tekst za predstavu “Jami distrikt” o kome sam, u šali, govorila kao o mom prvom tekstu napisanom na četiri jezika. Budući da u ovom komadu paralelno egzistiraju hrvatsko, bosansko i srpsko narečje, kao i nekoliko scena na engleskom, sviđalo mi se da govorim kako je “Jami distrikt” moja jedina, životna šansa da se dokažem kao poliglota.
Tekst se bližio kraju, paralelno sa radom na probama i bilo mi je interesantno da posmatram kako se naša, pozorišna ekipa šalta iz jednog u drugo narečje, bez ikakvih problema. Kad nam je trebao termin koji je “više hrvatski” od “unapređenje”, reči “promaknuće” nije se setila naša glumica iz Rijeke, već naša glumica iz Beograda. A to je samo jedan u nizu primera…
Najviše primera i dokaza za tezu da sve vreme govorimo isti jezik, nalazila sam sama sa sobom, zagledana u oči svog monitora… gde bih, u početku, tražila hrvatske ili bosanske sajtove s tekstovima o društveno i naučno relevantnim temama, a zatim se smejala kad shvatim da su u pitanju potpuno isti tekstovi, adaptirani u duhu zvaničnog dijalekta države na čijem je domenu postavljen sajt.
Kako se tekst bližio poslednjoj strani, bilo mi je potrebno sve manje ovih primera. Šamarala sam scene na čistom hrvatskom, kao da sam rođena u sred Zagreba i isto tako lako pisala bosanski, uz poveremeni pogled na rečnik turcizama, odakle sam, kao iz kutije za nakit, birala reči kojima sam rečenice ukrašavala tako da zvuče više kao kod Andrića.
Čekala sam da završim ovaj tekst. I čim sam na poslednju stranu ukucala reč “KRAJ”, umesto čestitke samoj sebi na obavljenom poslu, otišla sam da potpišem Deklaraciju o zajedničkom jeziku.
Na tom našem, zajedničkom jeziku, sa mog se ličnog jezika, ovog u ustima, skotrljala jedna rečenica koja nije baš najpristojnija, ali je svakako sasvim razumljiva: DOSTA JE BILO ZAJEBAVANJA! Ja nisam nikakva poliglotska spisateljica!!! Ja sam Milena Bogavac, rođena u Jugoslaviji, obrazovana na literaturi svih jugoslovenskih narečja. Rođena sam u sred svog maternjeg jezika i nemojte me praviti ludom! Postoji mnogo stvari koje ne znam, ali znam svoj jezik… po tome što ga razumem u svim nijansama, svim dijalektima, svim tekstovima i podtekstima baziranim na perfidnim oblicima nacionalističkog… naravno… ZAJEBAVANJA!
Večeras Milena Minja Bogavac moderira, tribinu “Čiji je NAŠ jezik?” na EXIT festivalu.
Osmog jula na EXIT festivalu, u Ulici aktivizma od 19:30 h, pokret “Novi optimizam”, oslanjajući se na debatu nedavno započetu u regionu, organizuje tribinu povodom Deklaracije o zajedničkom jeziku.
Gosti tribine su: Snježana Kordić, lingvistkinja i autorka knjige “Jezik i nacionalizam”, Vladimir Arsenijević, pisac i predsednik udruženja “KROKODIL”, Teofil Pančić, novinar i publicista, Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar, Vlatko Sekulović, aktivista pokreta “Novi optimizam”.
Video najava tribine nalazi se na našem Youtube kanalu:
