Na uglu Partizanske i Ulice Đorđa Zličića u Novom Sadu, nekadašnjoj najprometnijoj berzi rada na otvorenom, već mesecima se retko ko viđa.
Novosađani su navikli da na ovom mestu u svakom trenutku bude najmanje 50 ljudi koji traže neki fizički posao, ali radnici koji sada pokušavaju da na ovaj način zarade neki dinar najčešče imaju više od pedeset godina, a sve je i manje poslodavaca koji nude posao za pristojnu dnevnicu.
“Pa ni mladi fakultetski obrazovani ne mogu da nađu posao. Imam 60 godina i nemam pravo na penziju. Gladovaću još bar pet godina i onda će valjda doći i red na mene, pa da mi uruče tu penziju. Naravno ako budem živ”, priča Dragan Begić koji godinama dolazi u Partizansku ulicu kako bi zaradio koji dinar da se prehrani. Kaže da mesečno jedva skupi minimalac, jer su dnevnice koje poslodavci nude sve manje.
“Ne odbijam nijedan posao, niti mi je bilo šta teško i u sedmoj deceniji života. Šta drugo da radim?! Ništa ne pada s neba. Najteže je kopanje kanala i prebacivanje nameštaja. Na takvim poslovima možeš da zaradiš do 20 evra za dan. Najniža dnevnica je 400 dinara, a najviša koju sam zaradio je 30 evra”, kaže Begić.
Većina radnika koja dolazi u ranim jutarnjim satima na otvorenu berzu rada ne želi da razgovara sa novinarima, jer ih je kažu sramota što su spali na to da mole za posao. Oni drugi koji pristaju da pričaju o svojim sudbinama u većini slučajeva počinju sa setnim prisećanjima iz osamdesetih, kada je sve bilo moguće.
Lopate se prihvataju i fakultetski obrazovani
Radnici kažu da su im pojedine kolege i fakultetski obrazovani, jer se događa i da pravnici i ekonomisti zasuču rukave, ne bi li zaradili 1000 dinara za dan. “Bio sam gospodin čovek. Radio sam u dobrim građevinskim firmama. S platom sam mogao, šta sam hteo. Putovao sam, prehranjivao porodicu, a sada sam na prosjačkom štapu. Sa 63 godina nisam potreban nikome”, kaže Radivoj Bijelić. Ima dve ćerke koje su krenule svojim putem, a sa suprugom kaže jedva sastavlja kraj s krajem. “Nepravda je to, dete moje. Što su oni koji mi nude posao bolji od mene. Možda sam negde pogrešio, ali moj obraz je čist, to je sve što je od mene ostalo”, kaže Bijelić.- Dnevnice zavise od dobre volje poslodavca i kako se pogodimo. Nekad pristanemo i na 500 dinara dnevnice. “Ima i onih koji ucenjuju, jer znaju da im se može. Kad nemaš izlaza moraš da pristaneš. Kad je dobar dana zaradiš za osam sati rada 40 evra, ali malo je takvih dana”, kaže Ivan M.
Autor: 021
