Građevinarstvo je poslednjih nekoliko godina doživelo pravi bum, a, prema procenama, Novi Sad ima najviše gradilišta u jugoistočnoj Evropi (aktivno je oko 3.000) u odnosu na broj stanovnika.
Neimari su angažovani na izgradnji stanova i fabrika, na infrastrukturnim projektima od državnog značaja, a nedavno je završena i Kovid bolnica na Mišeluku, gde je bilo zaposleno više od 500 uglavnom naših majstora.
Zbog nedostatka domaće radne snage, poslodavci se dovijaju na različite načine, pa su na pojedinim gradilištima zaposleni radnici iz Pakistana, Indije, Turske, Albanije, Indonezije. Kako objašnjava predsednik Sindikata građevinarstva Vojvodine i Novog Sada Josip Modić nemoguće je utvrditi njihov tačan broj jer mnogi rade na crno.
– Samo deo njih ima organizovan dolazak i boravi legalno u našoj zemlji. Ti stranci, uglavnom, rade na putnoj infrastrukturi i najčešće su to Kinezi – kaže Modić. – Oni su angažovani preko kompanija koje posluju u saradnji s našom državom, odnosno imaju potpisane međudržavne sporazume. Slično kao što su nekada naši građevinci i arhitekte, od šezdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, odlazili na Bliski istok i u Afriku gde su izgradili brojne kongresne centre, aerodrome, stambena naselja.
Kada je reč o radnicima koji borave legalno, njima bi trebalo da bude obezbeđeno sve što imaju i domaći zaposleni: zdravstveno osiguranje, pravo na pauzu tokom radnog dana, da su obučeni za bezbedan i zdrav rad, da imaju pravo na godišnji odmor, da imaju zaštitnu opremu… Kako Modić napominje, to se, nažalost, ne može detaljno kontrolisati jer nema dovoljno inspektora (u Novom Sadu ih ima samo 12).
Poslodavcima se isplati da angažuju ilegalce jer ih koštaju manje i spremni su da rade prekovremeno i za 300 dolara dnevnice, ali na duge staze to predstavlja opasnost i može da ugrozi život radnika. Ti stranci uglavnom dolaze iz dalekih, siromašnih zemalja preko posrednika i agencija koje se bave uvozom radnika u Srbiju.
– Dešava se da na jednog radnika iz Albanije sa dozvolom ide desetak bez, a uglavnom je reč o neobučenim i neprijavljenim osobama. U poslednje vreme sve ih je više, te se može stvoriti nelojalna konkurencija našim zaposlenima – naglašava Modić.
– Kada je reč o smeštaju, kineski i azerbedžanski radnici najčešće imaju svoje kampove, gde im je obezbeđeno kupatilo, prostor za spavanje i adekvatna hrana. Higijenski uslovi u kampovima ilegalnih radnika iz siromašnih zemalja često su jako loši, a bilo je slučajeva da poginu ili se teško povrede na gradilištu jer nemaju adekvatnu zaštitu. Takođe, bivaju eksploatisani, uslovljavani, od njih se traži takozvani “putni reket”, pa kada im se naplati karta od oko 2.000 evra, moraju mesecima da rade bez naknade. –
Kako bi se dobio što bolji uvid u dešavanja na terenu, Modić kaže da je moguće rešenje formiranje Saveta za građevinarstvo, koje bi nadležnima ukazalo na nepravilnosti i pomoglo u osmišljavanju strategije za smanjenje broja radnika zaposlenih na crno, za šta je Grad Novi Sada zainteresovan.
